Šta je plemenita istina o nastanku patnje? Želja je ta koja
preporađa biće, a prate je uživanje i požuda,
naslađivanje sad ovim, sad onim: drugim rečima,
želja za čulnim zadovoljstvima, želja za postojanjem,
želja za ne-postojanjem. Ali odakle se rađa i razvija
ta želja? Gde god postoji nešto što je prijatno
i izvor je zadovoljstva, tamo se ona rađa i razvija.
Ovo je plemenita istina o nastanku patnje: takva beše vizija,
uvid, mudrost, znanje i jasnoća koji se u meni javiše
o stvarima za koje se do tada nije znalo. Ovu plemenitu
istinu treba spoznati napuštanjem izvora patnje...
Ova plemenita istina jeste spoznata
napuštanjem izvora patnje: takva beše vizija, uvid,
mudrost, znanje i jasnoća koji se u meni javiše o stvarima
za koje se do tada nije znalo.
(Samyutta nikaya LVI, 11)
Druga plemenita istina sa svoja tri aspekta je: “Postoji izvor
patnje, a to je vezanost za želju. Želju treba napustiti. Želja je
napuštena.”
Druga plemenita istina kaže da postoji izvor patnje i da
je izvor te patnje vezanost za tri vrste želje: želja za čulnim zadovoljstvom
(kama tanha), želja da nešto bude (bhava tanha) i želja da nešto ne bude (vibhava tanha). To je tvrdnja druge
plemenite istine, teza, pariyatti . To je ono što kontemplirate:
izvor patnje je vezanost za želju.
TRI VRSTE ŽELJE
Želju, ili tanhu na pali jeziku, jeste veoma važno razumeti. Šta
je želja? Kama tanhu je veoma lako razumeti. Ova vrsta želje
je želja za čulnim zadovoljstvima putem tela ili drugih čula.
Neprestano traganje za stvarima koje će uzbuditi ili zadovoljiti
naša čula – to je kama tanha. Zaista ovo možete da posmatrate:
kako izgleda kada imate želju za zadovoljstvom? Na primer, dok
jedete, ako ste gladni i hrana je ukusna, možete biti svesni svoje
želje da uzmete još jedan zalogaj. Uočite to osećanje dok jedete
nešto ukusno; i uočite kako želite još toga. Ne uzimajte ovo
samo zdravo za gotovo, doživite to. Ne mislite kako to već znate
jer je tako bilo u prošlosti. Obratite pažnju na to kad budete jeli.
Probajte nešto ukusno i posmatrajte šta se dešava: javlja se želja
da pojedete još više toga. To je kama tanha .
Kontempliramo takođe taj osećaj kada želimo da postanemo
nešto. Ako je u nama neznanje, a ne tražimo nešto ukusno
da pojedemo ili neku prijatnu muziku da slušamo, može nas
obuzeti ambicija za postizanjem nečega – želja da nešto postanemo.
Obuzme nas težnja da budemo srećni, da postanemo
bogati; ili možemo probati da damo značaj svom životu upinjući
se iz petnih žila da popravimo ovaj naš svet. Zato, uočite
šta znači to želeti da postanete nešto drugo u odnosu na ono
što ste upravo sada. Oslušnite bhava tanhu vašeg života: “Želim da meditiram
kako bih se potpuno oslobodio svoga bola. Želim da postanem
prosvetljen. Želim da postanem monah ili monahinja. Želim da
se prosvetlim i bez zaređenja. Želim da imam ženu, decu i posao.
Želim da uživam u čulnom svetu, ne odričući se bilo čega,
a da u isto vreme postanem i prosvetljeni arahant.”
Kada se umorimo od pokušaja da postanemo nešto, onda
se javi želja da se otarasimo nekih stvari. Zato kontempliramo
vibhava tanhu, želju da se nečega oslobodimo: “Želim da se
oslobodim svoje patnje. Želim da se oslobodim svoje ljutnje. U
meni je ljutnja i želim da je više nema. Želim da se oslobodim
ljubomore, straha i napetosti.” Uočite sve ovo kao oblike vibhava
tanhe. Mi ne zauzimamo stav protivljenja želji da se oslobodimo
nekih stvari, niti ohrabrujemo tu želju. Umesto toga,
samo posmatramo: “To je tako; to je dakle osećaj kad želimo
da se oslobodimo nečega: moram se otresti svog besa, moram
ubiti demona i osloboditi se pohlepe – a onda ću biti...” Iz ovog
niza misli možemo uočiti da su postajanje i prestajanje veoma
tesno povezani.
Zato imajte na umu da su ove tri kategorije: kama tanha,
bhava i vibhava tanha samo prikladni načini za kontempliranje
želje. To nisu potpuno odvojeni oblici želje, već različiti vidovi
jedne te iste želje.
Drugi uvid u drugu plemenitu istinu je: “Želju treba napustiti.”
Tako započinjemo praksu napuštanja. Uvideli ste da
želju treba napustiti, ali taj uvid nije želja da se napusti bilo šta.
Ako niste naročito mudri i ne posmatrate istinski svoj um, lako ćete zaključiti: “Želim da se oslobodim, želim da napustim sve
svoje želje” – ali to je samo još jedna želja. Međutim, možete i
to posmatrati; možete uvideti tu želju da se nečega oslobodite,
želju da nešto postanete ili želju za čulnim zadovoljstvima. Razumevajući
te tri vrste želje, možete ih napustiti.
Druga plemenita istina ne traži od vas da mislite: “Ja imam
tako mnogo želja da zadovoljim svoja čula”, “Ja sam zaista ambiciozan.
U meni je jaka bhava tanha!” ili “Ja sam pravi nihilista.
Hoću napolje iz svega ovoga. Ja sam pravi vibhava tanha
fanatik. Eto takav sam.” Druga plemenita istina nije to. Ona
nema veze sa identifikovanjem sa željama na bilo koji način;
ona govori o prepoznavanju želje.
Mnogo sam vremena proveo posmatrajući kako je veliki
deo moje prakse u stvari želja da se postane nešto. Na primer,
koliko je dobrih namera u mojoj meditaciji kao monaha proizlazilo
zapravo iz želje da budem omiljen – koliki je deo mojih
odnosa sa ostalim monasima ili monahinjama ili sa nezaređenim
sledbenicima bio u vezi sa željom da budem omiljen ili
priznat. To je bhava tanha – želja za pohvalom ili uspehom.
Kao monah, imate tu bhava tanhu: želju da ljudi sve razumeju
i počnu da cene vaše učenje. Čak i te suptilne, skoro plemenite
želje su bhava tanha.
A onda je tu vibhava tanha u duhovnom životu, i ona može
biti veoma iskrena u odnosu na samog sebe: “Želim da se oslobodim,
poništim i iskorenim te negativnosti.” Zaista sam slušao
sebe kako u sebi govorim: “Hoću da se oslobodim želje. Hoću
da se oslobodim ljutnje. Neću da više ikada budem uplašen ili ljubomoran. Hoću da budem hrabar. Hoću da u mome srcu
budu samo radost i vedrina.”
Način na koji vežbamo ne znači da mrzite sami sebe zato
što imate takve misli, već da zaista vidite kako su one zapravo
naučene reakcije vašega uma. One su nešto prolazno. Želja nije
nešto što mi jesmo, već je način na koji obično reagujemo zbog
neznanja, onda kada nismo razumeli ove četiri plemenite istine
u njihova tri aspekta. Skloni smo da na sve tako hitro reagujemo.
To su normalne reakcije koje proizlaze iz neznanja.
No, ne moramo nastaviti da patimo. Mi nismo samo bespomoćne
žrtve želje. Možemo joj dopustiti da bude ono što jeste i
tako početi da je napuštamo. Želja ima moć nad nama i zavodi
nas sve dotle dok se sa njom poistovećujemo, verujemo u nju i
reagujemo na nju.
POISTOVEĆIVANJE JE PATNJA
Obično patnju poistovećujemo sa osećanjem, ali osećanje nije
patnja. Poistovećivanje sa željom jeste patnja. Sama želja ne izaziva
patnju; uzrok patnje je poistovećivanje sa njom. Ovu konstataciju
treba kontemplirati u kontekstu sopstvenog iskustva.
Zaista treba da ispitujete želju i razumete šta je ona. Treba
da znate šta je prirodno i neophodno za preživljavanje i šta nije
neophodno za preživljavanje. Možemo otići u drugu krajnost
i sasvim idealistički zamišljati kako je čak i potreba za hranom
jedna vrsta želje koju ne bi trebalo da imamo. Ljudima razne
gluposti padaju na pamet u vezi sa tim. Ali Buda nije bio idealista,
a nije bio ni moralista. Nije pokušavao bilo šta da osudi. Već je samo pokušavao da nas probudi za istinu, tako da smo u
stanju da vidimo stvari jasno.
Kada jednom postoji takva jasnoća i gledanje na pravi način,
tada ne postoji patnja. Još uvek možete osećati glad. Još
uvek vam se javlja potreba za hranom, ali ona ne prerasta u
želju. Hrana je prirodna potreba tela. Ali telo nije sopstvo;
potrebna mu je hrana, inače će malaksati i umreti. Takva je
priroda tela – u tome nema ničeg lošeg. Ukoliko postanemo
zaslepljeni askezom i odemo u drugu krajnost, verujući da mi
jesmo naša tela, da je glad naš problem i da ne bi trebalo ni da
jedemo – to nije mudrost; to je ludost. Kada zaista vidite izvor
patnje, shvatate da je problem u poistovećivanju sa patnjom,
a ne u samoj želji. Kada se s njome poistovetimo, to znači da
smo njome zavedeni, misleći da je ona zaista “ja” i “moje”: “Ove
želje su deo mene i nešto nije u redu sa mnom ako ih imam”
ili “Ne sviđa mi se kakav sam sada. Hoću da budem drugačiji”
ili “Moram se nečega osloboditi pre nego što budem u stanju
da postanem ono što želim”. Sve je to želja. Zato je posmatrate
golom pažnjom, ne vrednujete je ni kao dobru ni kao lošu, već
jednostavno prepoznajete onakvu kakva jeste.
NAPUŠTANJE
Ako posmatramo želje i osluškujemo ih, mi se zapravo više ne
vezuje za njih; jednostavno im dopuštamo da budu ono što jesu.
I tada shvatamo da taj uzrok patnje, želja, možemo odložiti sa
strane i napustiti.
Kako napuštate stvari? Tako što ih ostavljate onakvim kakve jesu: to ne znači da ih poništavate ili gurate od sebe. Taj
proces više liči na to da ne posežete za njima, ali im dopuštate
da i one postoje. Kroz praksu napuštanja shvatamo da postoji
uzrok patnje, a to je vezanost za želju, i shvatamo da treba da
napustimo te tri vrste želje. Potom uviđamo da smo napustili te
želje; više nema bilo kakve vezanosti za njih.
Kada ste vezani za nešto, zapamtite da “napuštanje” ne znači
“otarasiti se nečega” ili “odgurnuti nešto”. Ako sam vezan za
ovaj sat i vi kažete “Ostavi ga!”, to ne znači “Baci ga”. Mogao
bih pomisliti da treba da ga bacim zato što sam vezan za njega,
ali to bi bila samo želja da se nečega otarasim. Skloni smo da
pomislimo kako ćemo se, otarasivši se nekog predmeta, ujedno
osloboditi i vezanosti. Ali ako sam u stanju da malo razmotrim
tu vezanost, tu važnost koju pridajem satu, shvatam da nema
svrhe osloboditi ga se – to je dobar sat; ne kasni i nije ga teško
nositi sa sobom. Nije problem u satu. Pa šta onda da uradim?
Da ga odložim, stavim sa strane – da ga blago položim na sto
bez i trunke averzije. Tada ga mogu ponovo uzeti, pogledati koliko
je sati i vratiti ga lagano na mesto. Ovaj uvid o “napuštanju”
možete primeniti na želju za čulnim zadovoljstvima. Možda želite
da se ludo zabavljate. Kako da odložite tu želju bez i trunke
averzije? Jednostavno prepoznajte tu želju, ne presuđujući kakva
je ona. Možete posmatrati i želju da je se oslobodite – jer
osećate krivicu zbog toga što imate tako budalastu želju – ali
je na kraju odložite. Tada, kada je vidite onakvom kakva jeste,
kada prepoznajete da je to samo želja i ništa drugo, više niste
vezani za nju. Tako je isto sa svakim trenutkom vašeg života. Kada se osetite
potištenim ili neraspoloženim, već samo trenutak odbijanja
da se prepustite tom osećanju jeste jedno prosvetljujuće iskustvo.
Kada to uvidite, nema potrebe da tonete u more depresije
i očajanja i udavite se u njemu. Možete to sprečiti naučivši da
želju ne podgrevate u svojim mislima.
Ovu sposobnost morate učvrstiti tokom prakse meditacije,
tako da ste u stanju sami da napustite izvor patnje. Možete li
napustiti želju želeći da je napustite? Šta je to što u konkretnom
trenutku napuštamo? Morate posmatrati to iskustvo napuštanja,
zaista ga ispitivati i istraživati sve dok se ne pojavi uvid..
Istrajte u tome sve dok ne dođete do uvida: “Ah, napuštanje,
da, sada razumem. Napuštam želju.” To ne znači da više nikada
nećete imati želja, već da vam je pošlo za rukom da je napustite
u tom trenutku i da ste to učinili sa punom svesnošću. U tom
trenutku javlja se uvid. To je ono što zovemo znanje nastalo na
osnovu uvida. Na jeziku pali zovemo ga ñanadassana ili produbljeno
znanje.
Svoj prvi uvid u napuštanje imao sam tokom prve godine
meditacije. Na intelektualnom nivou znao sam da treba sve
napustiti i zato sam se pitao: “Kako to napuštamo?” Izgledalo
mi je nemoguće napustiti bilo šta. Nastavio sam da razmišljam:
“Kako napuštamo?” Onda bih sam sebi rekao: “Nešto napustimo
tako što ga napustimo.” “Pa napusti ga onda!” Zatim bih se
zapitao: “Ali jesam li ga napustio?” i “Kako da ga napustim?”
“Pa, jednostavno ga napusti!” Vrteo sam se tako u krug, sve više
frustriran. Ali na kraju je postalo očigledno šta se događa. Ako napuštanje pokušate da analizirate do detalja, zapetljate se tako
što sve načinite krajnje komplikovanim. To nije nešto što dalje
možete verbalno razlagati, već nešto što zapravo uradite. I tako
sam ga napustio na trenutak, samo tako.
Kod ličnih problema i opsesija, napuštanje je upravo takvo.
Ono nije stvar analiziranja i neprestanog naduvavanja problema,
već vežbanja da stvari ostavimo onakvim kakve jesu, da ih
napustimo. U početku ih ostavimo, a onda ih ponovo uzmemo,
jer je navika poistovećivanja veoma snažna. Ali ste barem dobili
neku ideju o celom procesu. Čak i kada sam imao taj uvid u
napuštanje, napustio bih na trenutak, a onda se počeo poistovećivati
razmišljajući: “Ja to ne mogu, toliko mnogo loših navika
imam!” Ali ne verujte tom glasu u sebi koji stalno nešto zanoveta
ili omalovažava. On zaista nije vredan poverenja. Jer čitava
tajna je u vežbanju napuštanja. Kako budete sve više uviđali na
koji način da ga ostvarite, tako ćete biti sposobniji da održite
stanje nevezivanja.
POSTIGNUĆE
Važno je znati kada ste napustili želju: kada je više ne vrednujete
ili pokušavate da je se oslobodite; kada shvatite da ona upravo
takva kakva jeste. Kada ste zaista spokojni i smireni, tada ćete
ustanoviti da nema vezanosti za bilo šta. Niste u klopci, pokušavajući
da nešto dobijete ili da se nečega oslobodite. Spokojstvo
je jednostavno posmatranje stvari onakvim kakve one jesu, bez
potrebe da o njima presuđujemo.
Sve vreme govorimo sami sebi: “Ovo ne bi trebalo da je ovako!”, “Ja ne bi trebalo da sam takav!” i “Ti ne bi trebalo da
si takav, niti da to radiš!” i tako u beskraj. Siguran sam da bih
mogao da vam kažem kakvi bi trebalo da budete – a i vi biste
mogli da meni kažete kakav bi ja trebalo da budem. Trebalo bi
da budemo ljubazni, puni ljubavi, velikodušni, dobronamerni,
vredni, marljivi, hrabri i saosećajni. Uopšte ne moram da vas
poznajem da bih vam to rekao! Ali da bih vas zaista upoznao,
ja bi trebalo da se otvorim pred vama, a ne da krenem od jedne
idealne slike o tome kakvi bi muškarac i žena trebalo da budu,
kakav bi budista ili hrišćanin trebalo da budu. Nije stvar u tome
da mi ne znamo kakvi bi trebalo da budemo.
Naša patnja izvire iz naše vezanosti za ideale i iz komplikovanja
stvari onakvih kakve one jesu. Prema našim najstrožijim
idealima, mi nikada nismo onakvi kakvi bi trebalo da budemo.
Život, drugi ljudi, zemlja u kojoj živimo, svet u kojem se nalazimo
– stvari nikada ne izgledaju onako kakve bi trebalo da
budu. Postajemo veoma kritični prema svemu oko nas i prema
sebi: “Znam da bi trebalo da sam strpljiviji, ali jednostavno NE
MOGU!”... Osluškujte sve te “trebalo bi” i “ne bi trebalo”, kao i
želje: želju za zadovoljstvima, želju da postanemo nešto ili želju
da pobegnemo od ružnog i bolnog. To je kao da slušamo
nekoga s druge strane ograde kako govori: “Hoću ovo i neću
ono. Trebalo bi ovako da bude i ne bi trebalo onako da bude.”
Zaista odvojite vreme da oslušnete um koji se žali; osvestite taj
monolog.
Često sam to radio kad sam se osećao nezadovoljnim ili
kritički raspoloženim. Sklopio bih oči i počeo da razmišljam. “Ne sviđa mi se ovo, a ne sviđa mi se ni ono”. “Ona osoba ne bi
trebalo da je takva” i “Svet ne bi trebalo da je ovakav”. Nastavio
bih da slušam tu vrstu kritičkog demona kako blebeće bez prestanka,
kako kritikuje mene, vas i čitav svet. A onda bih pomislio:
“Želim sreću i udobnost; želim da se osećam bezbednim;
želim da budem voljen!” Namerno bih mislio o tim stvarima i
osluškivao ih, jednostavno da bih te misli uvideo kao različita
stanja svesti. Zato, fiksirajte ih u svom umu – sve nade, želje i
primedbe. Osvestite ih. Tada ćete upoznati želju i biti u stanju
da je odložite sa strane.
Što više posmatramo i istražujemo poistovećivanje, sve više
se učvršćuje uvid: “Želju treba napustiti.” Tada, kroz praksu i
razumevanje šta je napuštanje u stvari, stižemo do trećeg uvida
u drugu plemenitu istinu, a to je: “Želja je napuštena.” Mi smo
tada zaista upoznali napuštanje. Ono nije teorijsko napuštanje,
već neposredan uvid. Znate da je napuštanje obavljeno. U tome
je sva praksa.
Nema komentara:
Objavi komentar