Šta je plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje?
To je plemenita osmostruka staza, a to znači:
ispravno razumevanje, ispravna namera, ispravan govor,
ispravno delovanje, ispravno življenje, ispravan napor,
ispravna sabranost i ispravna koncentracija.
Postoji ova plemenita istina o putu koji vodi do
prestanka patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost,
znanje i jasnoća koji se u meni javiše o stvarima
za koje se do tada nije znalo...
Ovu plemenitu istinu treba spoznati negovanjem Puta...
Ova plemenita istina jeste spoznata negovanjem Puta:
takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i jasnoća
koji se u meni javiše o stvarima za koje se
do tada nije znalo.
(Samyutta nikaya LVI, 11)
Četvrta plemenita istina, kao i prve tri, ima tri aspekta. Prvi
aspekat je: “Postoji osmostruki put, atthangika magga – put koji
vodi izvan patnje.” On se takođe naziva ariya magga, arijevski ili
plemeniti put. Drugi aspekat je: “Ovaj put treba preći.” Konačni
uvid u arahantstvo je: “Ovaj put je pređen do kraja.”
Osmostruki put je izložen postupno: početak sa ispravnim
(ili savršenim) razumevanjem, samma ditthi, nastavlja se sa ispravnom (ili savršenom) namerom ili težnjom, samma sankappa;
ova prva dva elementa puta grupisana su zajedno kao
mudrost (pañña). Posvećenost moralu (sīla) proističe iz paññe;
a moral pokriva ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno
življenje – koji se takođe označavaju i kao savršeni govor,
savršeno delovanje i savršeno življenje, samma vaća, samma
kammanta i samma ađiva.
Zatim imamo ispravan napor, ispravnu sabranost i ispravnu
koncentraciju, samma vayama, samma sati i samma samadhi,
koji prirodno izviru iz sīle. Ova tri poslednja člana obezbeđuju
emocionalni balans. Oni se tiču srca – srca koje je oslobođeno
gledanja na svet iz perspektive “ja”, oslobođeno sebičnosti. Sa
ispravnim naporom, ispravnom sabranošću i ispravnom koncentracijom
srce je čisto, lišeno mrlja i nečistoća. Kada je srce
čisto, um je spokojan. Mudrost (pañña) ili ispravno razumevanje
i ispravna namera dolaze iz čistog srca. To nas vraća tamo
odakle smo i pošli.
To su, dakle, elementi osmostruke staze, grupisani u tri
odeljka:
1. Mudrost (pañña)
ispravno razumevanje (samma ditthi)
ispravna namera (samma sankappa)
2. Moral (sīla)
ispravan govor (samma vaća)
ispravno delovanje (samma kammanta)
ispravan življenje (samma ađiva)
3. Koncentracija (samadhi)
ispravan napor (samma vayama)
ispravna sabranost (samma sati)
ispravna koncentracija (samma samadhi)
Činjenica da ih ovako ređamo ne znači da se ovi delovi puta
prelaze linearno, jedan za drugim – oni rastu zajedno. Možemo
govoriti o osmostrukom putu i reći: “Prvo imate ispravno razumevanje,
zatim ispravnu nameru, potom...” Ali, u stvari, izložen
na ovaj način, on nas jednostavno podučava da razmišljamo
o važnosti preuzimanja odgovornosti za ono što kažemo i što
činimo u svom životu.
ISPRAVNO RAZUMEVANJE
Prvi element osmostrukog puta jeste ispravno razumevanje, koje
nastaje kroz uvide u prve tri plemenite istine. Ukoliko ih imate,
onda posedujete i savršeno razumevanje dhamme, razumevanje
da: “Sve što nastane mora i da nestane”. To je tako jednostavno.
Ne morate provesti mnogo vremena čitajući “sve što nastane
mora i da nestane” da biste razumeli ove reči, ali većini nas ipak
treba vremena da shvatimo šta te reči zaista znače na jednom
dubljem nivou, a ne samo na spoljašnjem, čisto intelektualnom.
Jednostavno rečeno, uvid dolazi iz stomaka – to nije samo
ideja. On nije: “Mislim da znam”, ili “Ah da, to izgleda kao razumna,
logična stvar. Slažem se sa tim. Sviđa mi se ta ideja.” Takvo
razumevanje još uvek dolazi iz mozga, dok je znanje uvida mnogo
dublje. To je nešto što zaista znamo i više ne sumnjamo. Ovo duboko razumevanje dolazi iz prethodnih devet uvida.
Tako postoji sled koji vodi do ispravnog razumevanja stvari
kakve one jesu: Sve što nastane mora i da nestane i lišeno je bilo
kakve trajne suštine. Sa ispravnim razumevanjem napustili ste
iluziju sopstva povezanog za smrtnošću. Još uvek postoji telo,
još uvek postoje osećanja i misli, ali su oni samo ono što jesu
– ne postoji više verovanje da vi jeste vaše telo, osećanja ili misli.
Naglasak je na “Stvari su ono što jesu”. Ne pokušavamo da kažemo
da stvari nisu ništa ili da nisu ono što jesu. One se upravo
ono što jesu i ništa više. Ali kada ne znamo, kada ne razumemo
ove istine, skloni smo da pomislimo da su stvari i više od onoga
što jesu. Verujemo u razne stvari i stvaramo razne probleme
oko stanja koja doživljavamo.
Toliko mnogo ljudske teskobe i očajanja dolazi od tog dodavanja
nastalog iz neznanja. Tužno je videti kako su patnja,
teskoba i očajanje ljudskog roda zasnovani na obmani. Taj očaj
je bespotreban i besmislen. Kada to uvidite, počinjete da osećate
beskrajno sažaljenje za sva bića. Kako možete mrzeti bilo
koga, kritikovati ili osuđivati nekoga ko je uhvaćen u takvu zamku
neznanja? Svako čini ono što čini pod uticajem pogrešnog
razumevanja stvari.
v v v
Dok meditiramo osećamo izvesno smirenje, onoliko smirenosti
koliko je um uspeo da se uspori. Kad tako smirenog
uma pogledamo na nešto kao što je cvet, tada ga posmatramo onakvog kakav on jeste. Kada nema vezivanja – ničeg što bismo
hteli da prigrabimo ili se otresemo – tada ono što vidimo, čujemo
ili doživimo putem čula, ako je lepo, zaista jeste lepo. Mi ne
kritikujemo to, ne upoređujemo, ne pokušavamo da ga prisvojimo;
nalazimo užitak i radost u lepoti oko sebe jer nema potrebe
da od toga činimo bilo šta. Sve je upravo onako kako jeste.
Ta lepota nas podseća na čistotu, istinu i krajnju lepotu.
Ne treba da je gledamo kao mamac koji treba da nas obmane:
“Ovi cvetovi su ovde samo zato da me privuku, tako da ću biti
obmanut” – to je stav matorog meditantskog gunđala! Kada na
pripadnike suprotnog pola gledamo čistog srca, mi cenimo lepotu,
ne priželjkujući neku vrstu kontakta ili posedovanja. Možemo
da uživamo u lepoti drugih ljudi, žena i muškaraca, onda
kada ne postoji sebičan interes ili želja. Postoji samo iskrenost:
stvari su onakve kakve jesu. To je ono što podrazumevamo pod
oslobađanjem ili, na jeziku pali, vimutti. Oslobođeni smo onih
veza koje iskrivljavaju i kvare lepotu oko nas, lepotu tela koje
imamo, na primer. Međutim, naši umovi mogu postati toliko
iskrivljeni, negativni, potišteni i opsednuti raznim stvarima, da
mi te stvari više ne vidimo onakvim kakve jesu. Ukoliko nemamo
ispravno razumevanje, sve oko nas vidimo kroz sve deblje
filtere i velove.
Ispravno razumevanje treba razvijati kroz posmatranje
stvari, koristeći pri tome Budino učenje. Sama Dhamma-ćakkappavatana
sutta je veoma interesantno učenje za kontemplaciju
i možemo je koristiti kao vodilju u svojoj refleksiji. Možemo
koristiti i druge sutte iz Tipitake, kao one u kojima se objašnjava patićća-samuppada (uslovljenost nastanka). To je fascinantno
učenje za refleksiju. Ako možete da promišljate takvo jedno
učenje, onda ste u stanju jasno da vidite razliku između stvari
kakve one jesu, to jest dhamme, i tačke na kojoj pokušavamo
da stvorimo obmanu upravo na osnovu stvari kakve jesu. Zato
je neophodno da učvrstimo punu svesnost o stvarima kakve
jesu. Ukoliko posedujemo znanje o četiri plemenite istine, onda
vidimo i dhammu.
Zahvaljujući ispravnom razumevanju, sve vidimo kao dhammu;
na primer, mi sad ovde sedimo... i to je dhamma. Ne razmišljamo
o ovom telu i umu kao o nekakvoj ličnosti, sa svim njenim
gledištima i stavovima, sa svim uslovljenim razmišljanjima
i reakcijama stečenim zahvaljujući neznanju. Razmišljamo o
ovom trenutku kao: “Ovo je ono što jeste. Ovo je dhamma.” U
svoj um unosimo razumevanje da je ovaj fizički sklop jednostavno
dhamma. On nije nekakvo sopstvo; nije ništa lično.
Takođe, vidimo osetljivost ovog fizičkog sklopa kao dhammu,
umesto da je primamo lično: “Ja sam osetljiv” ili “Ja nisam
osetljiv”, “Ti nisi nežan prema meni. Ko je najsenzitivniji?”...
“Zašto osećamo bol? Zašto je Bog stvorio bol; zašto nije stvorio
samo zadovoljstvo? Zašto je u svetu toliko jada i patnje? To nije
fer. Ljudi umiru i moramo da se rastanemo od ljudi koje volimo;
strepnja je užasna.”
U ovome nema dhamme, zar ne? To su sve stavovi koji dolaze
iz “ja”: “Jadan ja. Ne dopada mi se to. Ne želim da bude
tako. Želim sigurnost, sreću, zadovoljstvo i sve najbolje; nije
fer da nemam te stvari. Nije fer da moji roditelji nisu već bili arahanti kada sam došao na svet. Nije fer da nikada jednog arahanta
ne izaberu za predsednika vlade. Kada bi sve bilo fer, neki
arahant bi sigurno bio predsednik vlade!” Pokušavam da to osećanje
“To nije u redu, to nije fer” dovedem do apsurda kako bih
ukazao na to kako očekujemo da nam nekakav bog stvori sve i
učini nas srećnim i sigurnim. Tako ljudi često razmišljaju, iako
to eksplicitno ne kažu. Ali kada razmislimo, vidimo: “Stvari su
takve kakve jesu. Bol izgleda ovako, a zadovoljstvo izgleda ovako.
Svest je ovakva.” Osećamo. Dišemo. Težimo nečem.
Kada tako razmišljamo, zapravo posmatramo sopstvenu
ljudskost kakva ona jeste. Ne doživljavamo je više na ličnom
planu, niti bilo koga krivimo zato što stvari nisu upravo onakve
kako bismo voleli ili želeli. Stvari su takve kakve jesu i mi smo
takvi kakvi jesmo. Možete se zapitati zašto ne možemo svi da
budemo potpuno isti – sa istom ljutnjom, istom pohlepom i
istim neznanjem; bez svih tih varijacija i promena. Međutim,
iako možete ljudsko iskustvo da analizirate sve do osnovnih
stvari, svako od nas ima i sopstvenu kammu da se nosi sa njom
– sopstvene opsesije i sklonosti, koje su uvek drugačije po kvalitetu
i kvantitetu u odnosu na tuđe.
Zašto svi ne možemo da budemo potpuno jednaki, da
imamo sve isto i svi isto izgledamo – da smo jedno androgino
biće? U takvom svetu ništa ne bi bilo nefer, ne bi bile dopuštene
razlike, sve bi bilo apsolutno savršeno i ne bi bilo mogućnosti
za nejednakost. Ali ako prepoznajemo dhammu, vidimo da
u uslovljenom svetu nijedne dve stvari nisu identične. Sve su
različite, beskrajno drugačije i stalno se menjaju. I što se više upinjemo da situaciju uskladimo sa svojim idejama sve smo
više frustrirani. Nastojimo da jedni druge oblikujemo i da društvo
prilagodimo onome kako verujemo da bi stvari trebalo da
izgledaju. No uvek završimo sa frustracijom. Ako zastanemo
i razmislimo, uviđamo: “To je ono što jeste”, stvari su onakve
kakve treba da budu – jedino takve i mogu biti.
Ali to nije fatalističko ili negativno razmišljanje. To nije
stav: “Stvari su takve i ja tu ništa ne mogu učiniti.” To je, naprotiv,
veoma pozitivan odgovor kroz prihvatanje toka života
onakvog kakav jeste. Čak i kada ne teče u smeru koji želimo, u
stanju smo da ga prihvatimo i učimo na osnovu njega.
v v v
Mi smo svesna, inteligentna bića sa sposobnošću pamćenja.
Imamo jezik. Tokom nekoliko hiljada godina razvili smo
razum, logiku i sposobnost rasuđivanja. Ono što treba da uradimo
je da pronađemo način kako te potencijale da upotrebimo
kao alatke za prepoznavanje dhamme, a ne kao lične prednosti
ili lične probleme. Ljudi koji razviju svoju sposobnost rasuđivanja
često završe okrećući je protiv samih sebe; postaju veoma
samokritični i čak mrze sami sebe. To je zbog toga što sposobnost
rasuđivanja ima sklonost da se u svemu fokusira na ono
što ne valja. To je rasuđivanje: uviđanje kako se ovo razlikuje od
onog. Kada to radite na sebi, kako se to završi? Dobijete čitavu
listu pukotina i nedostataka, zbog koje vam se čini da ste potpuno
bespomoćni. Kada razvijamo ispravno razumevanje, svoju inteligenciju
koristimo za refleksiju i kontempliranje stvari. Takođe koristimo
sabranost pažnje, tako što smo otvoreni za stvari kakve jesu.
Kada razmišljamo na taj način, koristimo sabranost pažnje i
mudrost zajedno. Dakle, sposobnost razlikovanja koristimo zajedno
sa mudrošću (viđđa), a ne sa neznanjem (aviđđa). Učenje
o četiri plemenite istine treba da vam pomogne da iskoristite
svoju inteligenciju – sposobnost da kontemplirate, promišljate
i zaključujete – na mudar, a ne na samorazarajući način, praćen
pohlepom i mržnjom.
ISPRAVNA NAMERA
Drugi elemenat osmostrukog puta je samma sankappa. Nekad
se ovaj pojam prevodi kao “ispravna misao”, kao mišljenje na
pravi način. Međutim, on zapravo ima više dinamički kvalitet
– kao “namera”, “stav” ili “težnja”. Rado koristim reč “namera”,
koja je puna značenja na ovom osmostrukom putu – jer nas pokreće
namera.Važno je shvatiti da ona nije želja. Pali reč “tanha”
označava želju koja dolazi iz neznanja, dok “sankappa” znači
nameru koja ne dolazi iz neznanja. Namera nam može izgledati
kao nekakva želja, jer u engleskom koristimo reč “želja” za sve,
bilo da nešto nameravamo ili priželjkujemo. Možete misliti da je
namera neka vrsta tanhe, želje da se postane prosvetljen (bhava
tanha) – ali samma sankappa dolazi iz ispravnog razumevanja,
jasnog viđenja. Ona nije želja da se postane bilo šta; ona nije želja
da se postane prosvetljena osoba. Uz ispravno razumevanje,
čitava ta iluzija i način razmišljanja više nemaju smisla. Namera je osećaj, stav ili težnja u nama. Naša se svest diže,
ne ide nadole – jer se ovde ne radi o očajanju! Kada postoji
ispravno razumevanje, mi težimo istini, lepoti i dobroti. Samma
ditthi i samma sankappa, ispravno razumevanje i ispravna
namera se nazivaju pañña ili mudrost i čine prvi od tri dela
osmostrukog puta.
v v v
Možemo se zapitati: Zašto još uvek osećamo nezadovoljstvo,
čak i onda kada imamo najbolje od svega? Nismo potpuno
sretni čak ni kada imamo divnu kuću, kola, savršen brak,
divnu decu i sve ostalo – a svakako nismo zadovoljni ni kada
nemamo sve te stvari! ... Ako ih nemamo, možemo pomisliti:
“Pa dobro, kada bih imao sve najbolje, tada bih bio zadovoljan.”
Ali ne bismo bili. Zemlja uopšte nije mesto našeg zadovoljstva;
nije predviđena da bude. Kada to shvatimo, više ne očekujemo
zadovoljstvo od planete Zemlje; ne postavljamo više takve zahteve.
A sve dok ne shvatimo da naša planeta ne može zadovoljiti
sve naše želje, stalno pitamo: “Zašto, majko Zemljo, ne možeš
da me učiniš zadovoljnim?” Nalik smo bebama koje još sisaju
majku, neprekidno nastojimo da od nje dobijemo što je moguće
više, tražimo od nje da nas neprekidno neguje, hrani i čini
zadovoljnima.
Da smo zadovoljni, ne bismo dovodili u pitanje razne stvari.
A ipak, uviđamo da postoji i nešto više od tog tla pod našim nogama; nešto iznad nas što ne možemo do kraja razumeti.
Imamo sposobnost da se čudimo i donosimo zaključke o životu,
da promišljamo njegovo značenje. Ako hoćete da znate značenje
svoga života, ne možete biti zadovoljni samo materijalnim
bogatstvom, konforom i sigurnošću. Zato imamo nameru da
saznamo istinu. Možete smatrati da je to neka vrsta neodmerene
želje ili namere. “Šta zamišljam, ko sam ja? Sirotan koji
pokušava da sazna istinu o svemu.” A ta namera postoji. Zašto
bismo je imali ako nije moguća? Razmotrimo pojam krajnje
stvarnosti. Apsolutna ili krajnja istina je veoma suptilan koncept;
ideja Boga, večnog života i besmrtnosti je zapravo veoma
suptilna misao. Imamo nameru da upoznamo tu krajnju stvarnost.
Naša animalna strana, međutim, nema tu nameru; ona
ništa ne zna o takvim namerama. Ali u svakom od nas je jedna
intuitivna inteligencija koja želi da zna; ona je uvek u nama, ali
smo skloni da je zanemarimo; ne razumemo je. Skloni smo da
je odbacimo ili da nemamo poverenja u nju – naročito moderni
materijalisti. Smatraju da je ona puka fantazija i da nije nešto
stvarno.
Što se mene tiče, bio sam zaista veoma srećan kada sam
shvatio da ova planeta nije moj pravi dom. Oduvek sam u to
sumnjao. Sećam se da sam još kao mali razmišljao: “Ja ne pripadam
zapravo ovde.” Nikada nisam zaista osećao da je planeta
Zemlja mesto kojem stvarno pripadam – čak i pre nego što sam
postao monah, nikada nisam osećao da se uklapam u društvo.
Za neke ljude, to bi mogla biti samo neuroza, ali bi takođe mogla
biti i ona vrsta intuicije koju imaju deca. Kada ste mladi, um je veoma intuitivan. Um deteta je intuitivno u bliskijem dodiru
sa tajanstvenim silama nego umovi većine odraslih. Kako odrastamo
bivamo uslovljavani da razmišljamo na određene načine
i da imamo okoštale predstave o tome šta je stvarno, a šta nije.
Kako razvijamo svoj ego, društvo nam diktira šta je stvarno a
šta nije, šta je ispravno a šta nije, i počinjemo svet da tumačimo
kroz te okamenjene predstave. Jedna od stvari koje nam se jako
dopadaju kod dece je da ona to još ne čine; ona još uvek na svet
gledaju intuitivnim umom, koji još nije uslovljen.
Meditacija je način razuslovljavanja uma, što nam pomaže
da napustimo sve krute stavove i ideje koje imamo. Ali mi,
obično, ono što je stvarno zanemarujemo, da bismo svu pažnju
usmerili na ono što nije stvarno. To se zove neznanje (aviđđa).
Promišljanje naših ljudskih namera povezuje nas sa nečim
višim nego što je životinjsko carstvo ili planeta Zemlja. Meni
ta veza izgleda istinitija nego ideja da je ovo sve što postoji; da
kada umremo naša tela istrunu i to je sve. Kada razmišljamo i
pitamo se o ovom univerzumu u kojem živimo, vidimo da je
nemerljiv, tajanstven i nedokučiv za nas. Međutim, kada više
verujemo svom intuitivnom umu možemo postati prijemčiviji
za stvari koje smo možda zaboravili ili za koje nikada nismo
ranije bili otvoreni – otvaramo se kada napustimo krute, uslovljene
reakcije.
Možemo imati krutu predstavu o tome da smo ličnost, da
smo muškarac ili žena, Englez ili Amerikanac. Te stvari mogu
biti veoma stvarne za nas i oko njih se možemo veoma rastužiti
ili razljutiti. Čak smo spremni da ubijamo jedni druge zbog tih uslovljenih stavova koje zastupamo i u koje verujemo, a da ih
nikada ne dovedemo u pitanje. Bez ispravne namere i ispravnog
razumevanja, bez paññe, nikada ne uvidimo pravu prirodu tih
stavova.
ISPRAVAN GOVOR, ISPRAVNO DELOVANJE,
ISPRAVNO ŽIVLJENJE
Sīla, moralni aspekt osmostruke staze, sastoji se od ispravnog
govora, ispravnog delovanja i ispravnog života; to znači preuzimanje
odgovornosti za ono što kažemo i vođenje računa o tome
šta činimo svojim telom. Kada sam sabran i svestan govorim na
način koji je primeren vremenu i mestu; slično tome, postupam
ili radim u skladu sa vremenom i mestom. Počinjemo da shvatamo
da moramo paziti na to šta radimo i govorimo; inače, neprestano
ranjavamo sami sebe. Ukoliko učinite ili kažete stvari
koje su neprijatne ili grube, postoji jedna neposredna posledica.
U prošlosti, možda ste bili u stanju da se nosite sa svojim lažima
tako što ste sebi skretali pažnju na nešto drugo, da ne bi morali
da mislite o tome. Mogli ste da potpuno zaboravite na to sve dok
vas na kraju nije ponovo zaokupilo, ali ako praktikujemo sīlu,
čini se da nam se stvari vraćaju odmah. Kada preterujem, nešto
u meni mi kaže: “Ne bi trebalo da preteruješ, treba da si pažljiviji.”
Nekada sam imao naviku da preterujem – to je deo naše
kulture i izgleda savršeno normalno. Ali kada ste svesni, efekat i
najmanje laži ili ogovaranja odmah dolazi, jer ste potpuno otvoreni,
ranjivi i osetljivi. Zato dobro pazite šta radite; shvatate da je
važno biti odgovoran prema onome što činite i govorite. Poriv da se pomogne nekome je korisna dhamma. Ako vidite
nekoga da je pao na pod jer mu je pozlilo, korisna dhamma
vam prostruji kroz glavu: “Pomozi ovom čoveku” i pokušate da
mu pomognete da dođe sebi. Ukoliko to činite čistog uma – ne
zato da biste nešto dobili, već iz čistog saosećanja i zato što tako
treba postupiti – onda je to jednostavno korisna dhamma. To
nije lična kamma; to nije nešto vaše. Ali ako sve to činite iz želje
za korišću i da impresionirate druge ljude ili zato što je ta osoba
bogata i očekujete nekakvu nagradu za svoj postupak, tada
– iako je postupak koristan – vi se lično vezujete za njega i sve to
samo pojačava osećaj sopstva. Kada činimo nešto dobro vođeni
sabranošću i mudrošću, a ne neznanjem, to je onda korisna
dhamma, bez lične kamme. Buda je zato i ustanovio monaški
red da bi muškarci i žene mogli da žive životom vrline, kojem se
ništa ne može zameriti. Kao monah živite u jednom celovitom
sistemu pravila koji nazivamo Patimokkha. Kada živite takvom
disciplinom, čak i ako postupate i govorite nepromišljeno, time
barem ne ostavljate ozbiljne posledice. Ne možete da posedujete
novac, tako da ne možete bilo kuda da odete pre nego što
vas pozovu. Živite u celibatu. Pošto živite od prošenja hrane, ne
ubijate bilo koju životinju. Čak ne berete ni cveće ili lišće, niti
činite bilo šta što na bilo koji način remeti prirodan tok stvari.
Ne ugrožavate bilo koga. Zapravo, u Tajlandu smo morali da
nosimo cediljke kako bismo iz vode izvadili bilo kakvo živo
biće, kao što su larve komaraca. Potpuno je zabranjeno namerno
ubiti bilo šta.
Po ovakvim pravilima živim sada već dvadeset pet godina, tako da nisam počinio nijedno karmički ozbiljnije delo. Tako
se vežbajući, živimo na veoma neškodljiv, veoma odgovoran
način. Možda je najteže sa govorom; navike u govoru je najteže
iskoreniti i napustiti – ali i tu je moguće poboljšanje. Zahvaljujući
refleksiji i kontemplaciji, počinjemo da uviđamo koliko je
neprijatno kada kažemo nešto nepromišljeno ili kada naklapamo
bez ikakvog razloga.
Što se tiče nezaređenih Budinih sledbenika, ispravan život
je nešto što je razvijeno onda kad znate koje namere stoje iza
onoga što činite. Možete pokušati da izbegnete ugrožavanje drugih
živih bića ili da zarađujete za život na način koji ne ugrožava
druge. Možete takođe pokušati da izbegnete život kojim ćete
izazvati druge ljude da postanu zavisni od droga ili alkohola ili
može ugroziti ekološku ravnotežu planete. Dakle, ova tri člana
– ispravno delovanje, ispravan govor i ispravan život – slede iz
ispravnog razumevanja ili savršenog znanja. Sīla se odnosi na
naš govor i postupke. Sa sīlom obuzdavamo seksualni poriv ili
korišćenje tela za nasilje – ne koristimo ga za ubijanje ili krađu.
Na taj način, pañña i sīla rade zajedno u savršenom skladu.
ISPRAVAN NAPOR, ISPRAVNA SABRANOST,
ISPRAVNA KONCENTRACIJA
Ispravan napor, ispravna sabranost, ispravna koncentracija odnose
se na vaš duh, na vaše srce. Kada mislimo na duh, pokazujemo
na centar grudi, na srce. Tako imamo tri člana: pañña
(glava), sīla (telo) i samadhi (srce). Svoje telo možete iskoristiti
kao shemu, kao simbol osmostrukog puta. Ova tri dela su spojena, funkcionišu zajedno i podupiru jedan drugog. Nijedan ne
dominira nad ostalima, niti koristi ili odbacuje bilo šta.
Oni deluju zajedno: mudrost ispravnog razumevanja i ispravne
namere; zatim moral, koji je ispravan govor, ispravno
delovanje
i ispravan život; i na kraju ispravan napor, ispravna
sabranost i ispravna
koncentracija
– uravnotežen, smiren um,
emocionalni mir. Mir je tamo gde su emocije uravnotežene i
podupiru jedna drugu. Tamo gde se ne kreću skokovito goredole.
Postoji osećaj spokojstva, mira; harmonija između intelekta,
instinkata i emocija savršena je. Oni se oslanjaju jedno
drugo, pomažu jedno drugom. Ne sukobljavaju se više, niti nas
dovode do ekstrema, te otuda osećamo beskrajnu smirenost u
umu. Iz osmostruke staze rađa se osećanje olakšanja i neustrašivosti
– osećanje spokojstva i uravnoteženosti. Osećamo olakšanje,
umesto strepnje, napetosti i emocionalnih konflikata.
Rađa se jasnoća; rađa se smirenost, stabilnost, znanje. Taj uvid
plemenite osmostruke staze treba razvijati; to je bhavana. Reč
bhavana koristimo da označimo razvoj.
ASPEKTI MEDITACIJE
Ova refleksivnost uma ili emocionalni balans razvijaju se kao
rezultat praktikovanja koncentracije i sabranosti pažnje kroz
meditaciju. Na primer, možete eksperimentisati i provesti jedan
sat u samatha meditaciji, gde svoj um koncentrišete na jedan
objekat, recimo na osećaj daha. Držite ga neprestano u svesti,
tako da postoji kontinuitet njegovog prisustva u umu. Na taj
način krećete se ka onome što se događa u vašem telu, umejsto da ste odvučeni ka objektima čula. Ukoliko u sebi nemate
neko utočište, tada se stalno usmeravate ka spolja, zaokupljeni
ste knjigama, hranom ili raznim drugim stvarima koje odvlače
pažnju. Ali to beskrajno kruženje uma veoma iscrpljuje. Zato,
umesto toga, vežbamo da posmatramo dah – a to znači da morate
da se okrenete sebi i ne sledite više naviku da tražite nešto
van sebe. Morate pažnju usmeriti na disanje sopstvenog tela i
koncentrisati um na tu senzaciju. Kako napuštate grublje oblike,
postajete zapravo samo to osećanje, sam taj znak. U šta god
se zadubite, postajete to za izvesno vreme. Kada se zaista koncentrišete,
pretvorili ste se upravo u to stanje stišanosti. Postali
ste stišani. To je ono što nazivamo bivanjem. Samatha meditacija
je proces bivanja.
Ali ta stišanost, ako je istražite, nije stišanost koja zadovoljava.
Nešto u njoj nedostaje, jer zavisi od tehnike, od toga
da smo vezani za nešto, nešto što još uvek počinje i završava
se. Šta god da postanete, možete to biti jedino privremeno, to
postojanje je stvar koja se menja. To nije trajno stanje. Tako, šta
god da postanete, to će i da prestane. To nije krajnja realnost.
Nije važno koliko duboko idete u koncentraciji, uvek će biti reč
o jednom nezadovoljavajućem stanju. Samatha meditacija vas
vodi do veoma visokih i nadahnjujućih stanja uma – ali i ona
su prolazna.
Zatim, ako tokom narednog sata praktikujete vipassana
meditaciju, tako što ćete biti samo sabrani i ne reagovati na bilo
šta, prihvatajući nepouzdanost, tišinu i prolaznost svih stanja,
rezultat je da ćete osetiti mir, a ne stišanost. I taj mir je savršen mir. Potpun je. To nije stišanost proizašla iz samathe, koja u
sebi ima nešto nesavršeno ili nezadovoljavajuće, čak i kada je
na vrhuncu. Shvatanje prolaznosti, kako ga sve više razvijate i
produbljujete svoje razumevanje, donosi vam istinski mir, nevezivanje,
nibbanu.
Samatha i vipassana su dva dela meditacije. Jedan razvija
stanja koncentracije uma i to na neke suptilne objekte, tako da
time i vaša svest postaje suptilna. Ali postavši toliko suptilni, razvivši
prijemčiv intelekt i ukus za veliku lepotu, sve nam postaje
grubo i nepodnošljivo, jer se vezujemo za ono što je suptilno.
Ljudi koji su čitav svoj život posvetili razvijanju takve suptilnosti
na kraju su ustanovili da je život užasno frustrirajući i
zastrašujući, onda kada više nisu u stanju da održe tako visoke
standarde.
RACIONALNOST I EMOCIJA
Ako volite racionalnu misao i vezani ste za ideje i opažaje, tada
ste skloni da prezirete emocije. Tu sklonost možete zapaziti ako,
kad počnete da osećate emocije, kažete: “Sad ću s tim da prekinem.
Ne volim da osećam takve stvari.” Ne volite da osećate
bilo šta, jer vas čistota inteligencije i racionalno razmišljanje
dovoljno ispunjavaju zadovoljstvom. Um uživa u svojoj racionalnosti
i kontrolisanosti, u načinu na koji stvara smisao. Tako
je jasan i precizan, kao matematika – ali emocije su na svakom
koraku, zar ne? One nisu jasne, one nisu precizne i lako mogu
izmaći kontroli.
Zato se svoja emocionalna priroda često prezire. Plašimo je se. Na primer, ljudi se često plaše emocija zato što smo odgajani
da verujemo da muškarci ne plaču. Kao dečak, barem moja generacija,
učeni smo da dečaci ne plaču, tako da smo pokušavali
da se prilagodimo onim standardima kakvi su važili za dečake.
Rekli bi nam: “Ti si dečak” i onda bismo pokušavali da budemo
ono što su nam roditelji govorili da bi trebalo da budemo.
Društvena sredina utiče na naš um i zato nam se emocije čine
neugodnim. Ovde u Engleskoj ljudima se najčešće emocije čine
veoma neugodnim; ako ste malo emocionalniji, oni pretpostavljaju
da mora da ste Italijan ili neke druge nacionalnosti.
Ako ste vrlo racionalni i sve ste proračunali, onda vam nije
jasno šta da radite kada ljudi postanu emocionalni. Ako neko
počne da plače, pomislite: “Šta bi trebalo da uradim?” Možda
kažete: “Razvedri se, draga, sve je u redu. Biće dobro, nemaš
zašto da plačeš.” Ako ste veoma vezani za racionalno mišljenje,
pokušavate da sve to neutrališete logikom; ali emocije se ne
uklapaju u logiku. One često reaguju na logiku, ali se ne uklapaju
u nju. Emocija je veoma osetljiva stvar i deluje na način
koji ponekad ne razumemo. Ukoliko nikada nismo proučavali
i pokušavali da razumemo šta znači to osetiti život, zaista se
otvoriti i dopustiti sebi da budemo senzitivni, onda su emocionalne
stvari za nas vrlo zastrašujuće i preteće. Ne shvatamo o
čemu se tu uopšte radi, jer smo odbacili taj deo sebe.
Na svoj trideseti rođendan shvatio sam da sam ja jedan
emocionalno nerazvijen čovek. Bio je to za mene važan rođendan.
Shvatio sam da sam potpuno odrastao, zreo čovek – nisam
sebe više smatrao mladićem, ali emocionalno mislim da sam bio na nivou deteta od šest godina. Zaista se nisam mnogo
razvijao na tom planu. Iako sam mogao da održavam neku vrstu
trezvenosti i prisebnosti zrelog čoveka u društvu, nisam se
uvek tako i osećao. Još uvek sam imao veoma snažna nerazrešena
osećanja i strahove u svom umu. Postalo je očevidno da na
tome nešto moram uraditi, jer je pomisao da bih ostatak života
mogao provesti na emocionalnom nivou šestogodišnjaka bila
sasvim obeshrabrujuća. Mnogi članovi našeg društva se ovde
zaglave. Na primer, američko društvo vam ne dopušta da se
razvijate emocionalno, da sazrete. Ono uopšte ne razume tu
potrebu, te otuda i ne obezbeđuje u tom smislu bilo kakav ventil
za muškarce. Društvo ne obezbeđuje tu vrstu uvođenja u svet
odraslih; očekuje se da budete nezreli čitav svoj život. Treba da
postupate zrelo, ali se ne očekuje i da budete zreli. Zato je takav
veoma mali broj ljudi. Emocije nisu zaista shvaćene i razrešene
– njihove detinjaste tendencije su samo potisnute, ali ne i razvijene
do svoje zrelosti.
Ono što meditacija čini je da pruži šansu da sazrimo na
emocionalnom
planu. Savršena emocionalna zrelost bila bi
samma
vayama, samma sati i samma samadhi. Ovo je jedno
razmišljanje; ne zadovoljite se time što ćete ga samo pročitati
– o njemu treba i da razmislite. Savršena emocionalna
zrelost
obuhvata ispravan napor, ispravnu sabranost i ispravnu
koncentraciju.
Ona postoji uvek kada nismo zarobljeni promenama
i
nestalnošću, tamo gde imamo ravnotežu i jasnoću,
gde smo u
stanju da budemo prijemčivi i osetljivi. STVARI KAKVE JESU
Uz pomoć ispravnog napora moguć je smiren prilaz, situaciji
umesto panike proizašle iz razmišljanja da od mene zavisi da
sve bude kako treba i da svačiji problemi budu rešeni. Činimo
najbolje što možemo, ali takođe uviđamo da nije do nas da uradimo
sve i sve učinimo valjanim.
Dok sam sa Ađan Čaom bio u Vat Pa Pongu, mogao sam
da vidim mnoštvo stvari koje su u manastiru išle loše. Zato sam
otišao do njega i rekao mu: “Ađan Ča, te stvari loše idu; trebalo
bi nešto uraditi oko njih.”Pogledao me je i rekao: “Ah, mnogo
patiš, Sumedo. Mnogo patiš. Ali promeniće se to.” Pomislio
sam: “Njega baš briga. Ovo je manastir kojem je posvetio ceo
svoj život i on jednostavno pušta stvari da idu naopako!” Ali
bio je u pravu. Posle izvesnog vremena počelo je da se menja i,
uporedo sa tim, ljudi su počeli da uviđaju šta su radili. Ponekad
treba da ostavimo stvari naopako, kako bi i to ljudi uvideli i
iskusili.
Shvatate li na šta mislim? Ponekad je situacija u našem životu
jednostavno takva. Ne možemo ništa da uradimo i mi joj
dopuštamo da bude baš takva; čak i ako ide na gore, dopuštamo
da ide na gore. Ali to nije neko fatalističko ili negativno razmišljanje;
to je neka vrsta strpljenja – spremnost da budemo sa
nečim; dopustiti mu da se prirodno promeni, a ne egoistički
pokušavati da sve poređamo i počistimo, a samo zbog odbojnosti
i gnušanja prema zbrci.
Tako, kada nas ljudi okrznu, nismo uvek povređeni, ranjeni
ili uznemireni onim što se dogodilo, niti smo rastrojeni ili uništeni onim što nam ljudi kažu ili učine. Jedna osoba koju znam
ima sklonost da u svemu preteruje. Ukoliko nešto danas krene
naopako, reći će: “Potpuno sam i do kraja rastrojena!” – iako je
reč tek o malom problemu. Međutim njezin um preteruje u tolikoj
meri da i mala stvar može da joj apsolutno uništi dan. Kada
vidimo to, trebalo bi da shvatimo da postoji velika neravnoteža,
jer male stvari ne bi trebalo da rastroje bilo koga.
Ja sam shvatio da me je lako povrediti, zato sam uzeo zavet
da neću biti povređen. Uočio sam kako me lako povrede i
male stvari, namerno ili nenamerno. Vidimo kako je lako biti
povređen, ranjen, uvređen, uznemiren ili zabrinut – kako nešto
u nama stalno pokušava da sve bude lepo, ali se uvek oseća
pomalo uvređeno ovim ili malo povređeno onim. Razmišljajući
o ovome možemo uvideti da je svet jednostavno takav; on je
jedno delikatno mesto. On vas neće uvek tetošiti i činiti srećnim,
sigurnim i dobro raspoloženim. Život je prepun stvari
koje mogu uvrediti, povrediti, raniti ili rastrojiti. To je život.
Takav je. Ukoliko neko govori ljutitim tonom, osetite to. A onda
se um može nadovezati na to i biti uvređen: “Ah, zaista me je
uvredilo kad mi je to rekla; znaš, to nije bio lep ton. Osećam se
povređen. Nikada nisam učinio bilo šta da je povredim.” Jedan
deo uma se tako vrti u krug, zar ne – i iznova bivate rastrojeni,
ranjeni i uvređeni! Ali ako kontemplirate ovu situaciju, shvatate
da je to samo osetljivost. Kada promišljate na ovakav način, to
ne znači da pokušavate da ne osećate. Kada vam se neko obraća
neprijatnim tonom, to ne znači da vi to ne osećate. Mi ne pokušavamo
da budemo neosetljivi. Umesto toga, pokušavamo da tome ne pridamo pogrešno značenje, da ne primimo lično.
Imati izbalansirane emocije znači da ljudi mogu reći stvari koje
su uvredljive i da to možete da podnesete. Imate balans i emocionalnu
snagu da ne budete povređeni, ranjeni i rastreseni onim
što se događa u životu.
Ukoliko ste neko ko je stalno povređen životom, tada morate
bez prekida da bežite i sakrivate se. Ili vam je neophodno
da pronađete grupu poslušnih laskavaca koji će vas stalno okruživati,
ljude koji će govoriti: “Sjajan si, Ađan Sumedo”. “Jesam li
zaista sjajan?” “Da, jesi.” “Ah ti to samo tako kažeš.” “A, ne, ne,
to je iz dubine duše.” “Ali vidi, onaj čovek tamo ne misli da sam
sjajan.” “Ah, on je glup!” “Da, to sam i mislio.” To je kao priča
o carevom novom odelu, zar ne? Morate da tražite specijalno
okruženje, tako da vas sve afirmiše – sve je sigurno i ne ugrožava
vas na bilo koji način.
SKLAD
Kada postoje ispravan napor, ispravna sabranost i ispravna koncentracija,
tu je i neustrašivost. Ona je tu zato što nema čega da
se bojimo. Imamo snagu da pogledamo stvari i ne protumačimo
ih na pogrešan način; imamo mudrost da posmatramo i
promišljamo život; imamo sigurnost i pouzdanost sīle, snagu
svoje posvećenosti moralu i odlučnosti da činimo dobro i uzdržimo
se od lošeg, počinjenog telom i govorom. Na taj način,
čitava stvar stoji zajedno kao put razvoja. To je savršen put, jer
sve pomaže i podstiče; telo, emocionalna priroda (osećanja) i
intelekt. Oni su u savršenom skladu, podupiru jedno drugo. Bez tog sklada, naša instrinktivna priroda može prevladati.
Ukoliko nemamo posvećenost moralu, tada naši instinkti
mogu preuzeti kontrolu. Na primer, ako samo sledimo seksualne
želje, bez ikakvog obaziranja na moral, tada se upetljavamo
u mnoge stvari koje izazivaju odbojnost prema samom sebi. Tu
su preljuba, promiskuitet i bolesti, kao i sva ona uznemirenost
i konfuzija koji dolaze kada našom instinktivnom prirodom ne
vladaju ograničenja morala.
Možemo svoju inteligenciju iskoristiti za prevaru i laganje,
zar ne, ali kada imamo moral kao temelj, tad nas vodi mudrost i
samadhi. Oni nas vode do emocionalne ravnoteže i emocionalne
snage. Ali mi ne koristimo mudrost za potiskivanje osećajnosti.
Ne gospodarimo svojim emocijama uz pomoć mišljenja,
potiskujući svoju emocionalnu prirodu. A upravo to često radimo
na Zapadu; upotrebili smo svoje racionalne misli i ideale da
gospodarimo i potisnemo naše emocije, postajući tako neosetljivi
na stvari, na život, na same sebe. Međutim, u praktikovanju
sabranosti pažnje putem vipassana meditacije um je potpuno
prijemčiv i otvoren, tako da poseduje onu puninu i jedan kvalitet
sveobuhvatnosti. I zato što je otvoren, um je istovremeno
kao ogledalo, reflektivan, odražava stvari. Kada se koncentrišete
na neku tačku, um vam više nije refleksivan – zadubljen je u
svojstva tog objekat. Refleksivna sposobnost uma dolazi kroz
pažnju, celovitost uma. Ne filtrirate, niti ne birate bilo šta. Samo
posmatrate kako sve što nastane i nestane. Posmatrate to da ako
ste vezani za nešto što je nastalo, ono i nestaje. Doživljavate to
da iako je privlačno dok nastaje, ono se i menja pre nego što nestane. Tada se njegova privlačnost smanjuje i moramo pronaći
nešto drugo čime ćemo se zaokupiti.
Pošto smo ljudska bića, moramo dotaći zemlju, prihvatiti
ograničenja ovog ljudskog obličja i života na ovoj planeti.
I kad to učinimo, tada izlaz iz patnje nije beg pred ljudskim
iskustvima u življenje u nekim uzvišenim stanjima svesti, već
prihvatanje sveukupnosti svih ljudskih i Brahma stanja putem
meditacije. Na taj način, Buda je ukazao na potpuno oslobođenje,
umesto privremenog bekstva u iskustva suptilnosti i lepote.
Na to je Buda mislio ukazujući na put ka nibbani.
OSMOSTRUKI PUT KAO
POLAZIŠTE U RAZMIŠLJANJU
Na ovom osmostrukom putu, njegovih osam elemenata dejstvuju
zajedno poput osam stubova koji vas podupiru. Oni
nisu poređani linearno: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8; oni rade zajedno.
Ne razvijate prvo paññu, a onda kada imate paññu možete da
razvijate sīlu; a kada ste razvili sīlu onda ćete imati samadhi.
Tako mi to zamišljamo, zar ne: “Prvo imate jedno, pa drugo, pa
treće.” Kao jedno praktično ostvarenje, razvijanje osmostrugog
puta je iskustvo trenutka, celovitosti u jednom. Svi delovi kao
celina, to nije linearan proces – mada mi mislimo drugačije, jer
uvek u jednom trenutku možemo imati samo jednu misao. Sve
što sam rekao o osmostrukom putu i četiri plemenite istine je
samo razmišljanje. Ono što je zaista važno za vas je da shvatite
šta zapravo radim dok razmišljam, a ne da to što ja govorim
uzmete zdravo za gotovo. To je proces unošenja osmostrukog puta u vaš um, njegovog korišćenja kao podsticaja za razmišljanje,
tako da mu možete uočiti pravo značenje. Nemojte misliti
da to znate samo zato što znate da kažete: “Samma ditthi znači
ispravno razumevanje. Samma sankappa znači ispravna misao.”
To je intelektualno razumevanje. Neko drugi bi mogao da kaže:
“Ne, mislim da samma sankappa znači...” A vi odgovorite: “Ne,
u knjizi piše da je to ispravna misao. Nisi u pravu.” To nije promišljanje.
Možemo samma sankappa prevesti kao ispravna misao ili
stav ili namera; ispitajmo stvari. Možemo te alate iskoristiti za
kontemplaciju, umesto da mislimo kako su one apsolutno fiksirane
i da ih moramo prihvatiti na jedan pravoveran način; a
svako odstupanje od te interpretacije je jeres. Nekad naši umovi
razmišljaju na tako rigidan način, ali mi pokušavamo da prevaziđemo
takav način razmišljanja razvijajući um koji se kreće,
posmatra, istražuje, razmatra, čudi se i razmišlja. Pokušavam da
svakog od vas ohrabrim da budete dovoljno odvažni da mudro
razmotrite stvari kakve jesu, umesto da vam neko drugi govori
jeste li ili niste spremni za prosvetljenje. Zapravo, budističko
učenje je u tome da budemo prosvetljeni sada, umesto da činimo
nešto kako bismo postali prosvetljeni. Ideja da morate nešto
učiniti da biste postali prosvetljeni može proizaći samo iz pogrešnog
razumevanja. Tada je prosvetljenje samo novo stanje
koje zavisi od nečega drugog – te otuda zapravo nije prosvetljenje.
Ono je samo percepcija prosvetljenja. Međutim, ja ne
govorim o bilo kojoj vrsti percepcije, već o tome da smo budni i
otvoreni prema stvarima kakve jesu. Jedino sadašnji trenutak je ono što možemo posmatrati: još ne možemo posmatrati budućnost,
a onog što je bilo juče možemo se samo sećati. Budistička
praksa je sva okrenuta ka ovde i sada, ka posmatranju stvari
kakve jesu. I kako to da činimo? Pa, prvo moramo da zavirimo
u svoje sumnje i strahove – jer smo toliko vezani za sopstvene
stavove i mišljenja da nas to dovodi u sumnju o tome šta da
činimo. Neko bi mogao razviti lažno poverenje u sebe, verujući
da je prosvetljen. Ali verovanje da ste prosvetljeni ili da niste
prosvetljeni je takođe obmana. Ja ukazujem na to da budemo
prosvetljeni, umesto da verujemo u to. A da bismo to bili, moramo
se otvoriti prema stvarima kakve jesu.
Počinjemo od stvari kakve jesu i to dok se događaju, upravo
sada – jedna od takvih je recimo naš dah. I kakve to veze ima sa
istinom, sa prosvetljenjem? Da li posmatranje mog daha znači
da sam prosvetljen? Ali što više pokušavate da o tome razmišljate
i razumete o čemu se tu radi, osećate se sve nesigurnijim i neizvesnijim.
Sve što možemo da uradimo u ovom obliku u kojem
smo jeste da napustimo obmanu. A to znači praktikovanje četiri
plemenite istine i razvijanje plemenitog osmostrukog puta.
Nema komentara:
Objavi komentar