Šta je plemenita istina o prestanku patnje?
To je slabljenje i nestanak te iste želje, bez ostatka;
njeno odbacivanje, odustajanje od nje, napuštanje
i odvraćanje od nje. Ali gde se to ta želja napušta i nestaje?
Gde god postoji nešto što je prijatno i izvor je zadovoljstva,
tu se ta želja napušta i nestaje.
Postoji ta plemenita istina o prestanku patnje: takva
beše vizija, uvid, mudrost, znanje i jasnoća koji se
u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam čuo.
Ovu plemenitu istinu treba spoznati potpunim
razumevanjem prestanka patnje...
Ova plemenita istina jeste spoznata potpunim
razumevanjem prestanka patnje: takva beše vizija,
uvid, mudrost, znanje i jasnoća koji se u meni javiše
o stvarima za koje se do tada nije znalo.
(Samyutta nikaya LVI, 11)
Treća plemenita istina sa svoja tri aspekta je: “Postoji prestanak
patnje, dukkhe. Prestanak dukkhe treba postići. Prestanak dukkhe
je postignut.”
Čitav cilj budističkog učenja je da razvije um koji posmatra
stvari, kako bi se oslobodio iluzija. Četiri plemenite istine
su učenje o napuštanju kroz istraživanje ili pronicanje – kontemplaciju: “Zašto je to baš tako? Zašto na taj način?” Dobro
je razmatrati stvari kao što su: zašto monasi briju glavu ili zašto
Budini kipovi izgledaju baš tako. Samo ih kontempliramo...
um ne formira stav o tome jesu li oni dobri, loši, korisni ili
beskorisni. Um se zapravo otvara i razmatra: “Šta to znači? Šta
monasi predstavljaju? Zašto nose posude za hranu? Zašto ne
mogu da imaju novac? Zašto ne mogu sami da uzgajaju hranu?”
Kontempliramo kako je ovakav način života očuvao tradiciju i
omogućio da ona bude preneta od njezinog utemeljivača Gotame
Bude do danas.
Promišljamo u isto vreme dok vidimo patnju; dok vidimo
prirodu te želje; dok prepoznajemo da poistovećivanje sa željom
jeste patnja. Tada dolazimo do uvida koji dopušta želji da
mine, postižemo ne-patnju, prestanak patnje. Ovi uvidi mogu
doći jedino kroz posmatranje i promišljanje; oni ne mogu doći
kroz verovanje. Ne možete snagom volje doći do uvida; zaista
kontemplirajući i razmatrajući te istine dopuštamo da uvidi
dođu k nama. Oni dolaze jedino ako je um otvoren i prijemčiv
za učenje - slepo verovanje se svakako ne savetuje, niti se očekuje
od bilo koga. Umesto toga, um mora težiti prijemčivosti,
odmeravanju i razmatranju.
Takvo mentalno stanje veoma je važno – ono je put izlaska
iz patnje. Nije to stanje uma koji ima čvrste stavove i predrasude,
koji unapred misli da sve zna ili jednostavno uzima zdravo
za gotovo sve što drugi ljudi kažu. To je um koji je otvoren za te
četiri plemenite istine i može analizirati nešto što smo u stanju
da vidimo u nama samima. Ljudi retko shvataju ne-patnju, jer ona zahteva naročitu vrstu
spremnosti da se odvagne i istraži, da se ode iza opipljivog
i očiglednog. Ona zahteva spremnost da zapravo posmatramo
sopstvene reakcije, sposobnost da uvidimo sopstvene vezanosti
i kontempliramo: “Kako to izgleda biti vezan za nešto?”
Na primer, osećam li se srećno ili oslobođeno vezujući se za
želju? Da li me to nadahnjuje ili me čini potištenim? Ova pitanja
su za vas da ih istražujete. Ako ustanovite da time što ste vezani
za svoje želje bivate oslobođeni, onda im se prepustite. Pribijte
se još čvršće uz svoje želje i posmatrajte kakav je rezultat.
Što se moje prakse tiče, uvideo sam da me vezivanje za
moje želje pre il i kasnije vodi do patnje. U to nije bilo nikakve
sumnje. Mogu da vidim koliko mi je patnje u životu donelo
vezivanje za materijalne stvari, najrazličitije ideje, stavove ili
strahove. Mogu da vidim sve vrste nepotrebne patnje koju sam
sâm sebi prouzrokovao vezivanjem, jer nisam znao ništa bolje
da uradim. Odrastao sam u Americi – zemlji slobode. Ona
vam obećava pravo da budete srećni, ali ono što zapravo pruža
jeste pravo da budete vezani za najrazličitije stvari. Amerika
vas ohrabruje da budete srećni koliko god je to u vašoj moći,
ali tek pribavljajući materijalne predmete. Međutim, ako radite
sa četiri plemenite istine, vezanost je nešto što treba razumeti
i kontemplirati; tada dolazi uvid u značaj ne-vezivanja. To nije
neki intelektualni stav ili komanda iz vašeg mozga kojom vam
se naređuje da ne budete vezani; to je samo prirodan uvid u
ne-vezivanje ili ne-patnju. ISTINA PROLAZNOSTI
Ovde u Amaravatiju recitujemo Dhamma-ćakka-ppavattana
suttu
u njezinom tradicionalnom obliku. Kada je Buda održao
taj govor o četiri plemenite istine, samo ga je jedan od petorice
sledbenika koji su ga slušali zaista razumeo; samo jedan od njih
je imao duboki uvid. Ostaloj četvorici se govor dopao i pomislili
su: “Zaista veoma lepo učenje”, ali je samo jedan, po imenu
Kondanja, zaista do kraja razumeo o čemu je Buda govorio.
Deve su takođe slušale propoved. Deve su nebeska, eterična
stvorenja, daleko superiornija u odnosu na nas. Ona nemaju
ovakva gruba tela; ona imaju eterična tela, lepa su i inteligentna
bića. I premda su bila ushićena saslušavši govor, nijedno od njih
nije njime bilo prosvetljeno.
Znamo da su bila veoma srećna zbog Budinog prosvetljenja
i da su kroz nebesa pronela vest kad su saslušali učenje. Prvo
ga je čuo jedan red deva, on ga je saopštio drugom i uskoro su
sve deve slavile – sve do najvišeg Brahma sveta. Velika je radost
bila što je pokrenut točak Dhamme i deve i brahme su slavili to.
Međutim, jedino je Kondanja, jedan od pet slušalaca, bio prosvetljen
kada je čuo propoved. Pri samom kraju sutte, Buda ga
je oslovio: “Añña Kondaña”. “Añña” označava duboko znanje,
dakle “Añña Kondaña” znači “Kondanja-koji-zna”.
Šta je Kondanja znao? Kakav je bio taj njegov uvid koji je
Buda pohvalio na samom kraju propovedi? To beše: “Sve što
nastane mora i da nestane.” Ovo nam ne mora zvučati kao neko
veliko znanje, ali ono u sebi sadrži jedan univerzalan obrazac: sve što nastane mora i da nestane, prolazno je i nije “ja”... Zato
se ne vezujte za njega, ne budite zavedeni onim što nastaje i
nestaje. Ne uzimajte za utočište, kao nešto u čemu prebivate i u
šta verujete, bilo šta što nastaje – jer ta stvar će i nestati.
Ako želite da patite i straćite svoj život, lutajte unaokolo
tragajući za stvarima koje nastaju. Sve one će vas odvesti do
kraja, do nestanka, i nećete biti ni za trunku mudriji. Tumaraćete
ponavljajući one iste stare, jednolične navike i kada dođe
trenutak da umrete, ispašće da ništa značajno niste naučili na
osnovu svog života.
Umesto da samo razmišljate o tome, zaista kontemplirajte:
“Sve što nastane mora i da nestane”. Primenite to na život u celini,
na sopstveno iskustvo. Tada ćete razumeti. Samo registrujte:
početak... kraj. Posmatrajte stvari onakve kakve one jesu. Ovaj
čulni svet u kojem živimo sav se vrti oko nastanaka i prestanaka,
početka i kraja; a ispravno razumevanje, samma ditthi, može
postojati već u ovom životu. Ne znam koliko je Kondanja živeo
posle Budine propovedi, ali on je u tom trenutku bio prosvetljen.
Upravo tada imao je savršeno razumevanje.
Želeo bih da naglasim koliko je važno razvijati taj način
posmatranja. Umesto da samo razvijamo metod smirivanja
svoga uma, što svakako jeste jedan deo prakse, uočite da prava
meditacija jeste posvećenost mudrom istraživanju. Ona uključuje
odvažno nastojanje da duboko zagledate u stvari, ne da
analizirate sebe i pravite zaključke zašto vi kao jedinka patite,
već odlučnost da zaista sledite put sve dok ne stignete do produbljenog
razumevanja. Takvo savršeno razumevanje zasnovano je na obrascu nastanka i prestanka. Kada jednom razumete taj
zakon, uočavate da se sve uklapa u taj obrazac.
Ovo nije metafizičko pitanje: “Sve što nastane mora i da
nestane.” Ono se ne odnosi na krajnju stvarnost – stvarnost besmrtnosti;
ali ako potpuno razumete i znate da sve što nastane
mora i da nestane, tada ćete doživeti krajnju stvarnost, besmrtnost,
večnu istinu. To su sredstva korisna za dostizanje najvišeg
stanja. Obratite pažnju na razliku: ovaj iskaz nije metafizički,
već nas on vodi do metafizičkog doživljaja.
SMRTNOST I NESTAJANJE
Posmatranjem četiri plemenite istine mi u svest dovodimo
upravo ovaj problem ljudske egzistencije. Suočavamo se sa tim
osećanjem otuđenja i slepe vezanosti za svet čula, vezanosti za
nešto što je odvojeno, drugačije i što se izdvaja u svesti. Iz neznanja,
vezujemo se za želje za čulnim zadovoljstvima. Kada se
identifikujemo sa onim što je prolazno ili povezano sa smrću i
što je nezadovoljavajuće, već samo to vezivanje jeste patnja.
Čulna zadovoljstva su sva odreda prolazna zadovoljstva. Šta
god vidimo, čujemo, dodirnemo, okusimo, pomislimo ili osetimo
jeste prolazno – osuđeno na smrt. Zato, kada se vezujemo
za prolaznost čula, vezujemo se za smrt. Ako to nismo kontemplirali
ili razumeli, jednostavno se slepo vezujemo za prolaznost,
nadajući se da možemo da je odložimo makar za kratko.
Pretvaramo se da ćemo zaista biti srećni sa stvarima za koje se
vezujemo – a na kraju se ipak osetimo razočaranima, očajnim
i promašenim. Možda i uspemo u nečemu što smo naumili, ali i to je prolazno. Onda se vezujemo za neko drugo stanje koje
vodi u smrt. Na kraju, možda, ispunjeni željom da umremo,
možemo se vezati za samoubistvo ili uništenje – ali i sama smrt
je tek novo stanje koje, preporađanjem, vodi do nove smrti. Za
šta god da se vežemo unutar te tri vrste želje, vezujemo se za
smrt – a to znači da ćemo opet iskusiti razočarenje i očaj.
Očaj je smrt svesti; potištenost je vrsta iskustva umiranja
svesti. Kao što telo umire fizičkom smrću, umire i um. Mentalna
stanja i funkcije umiru; mi to nazivamo ih očajem, dosadom,
potištenošću i strepnjom. Kad god se vežemo i osetimo dosadu,
očajanje, strepnju i tugu, skloni smo da potražimo neko drugo
prolazno stanje koje nastaje. Na primer, osećate očajanje i
pomislite: “Želim komad torte”. I već krećete! Na trenutak se
prepuštate slatkom, ugodnom, čokoladnom ukusu toga kolača.
U tom trenutka nešto nastaje – vi ste zapravo postali slatki,
ugodan, čokoladni ukus! No, ne možete sa tim ostati jako dugo.
Progutali ste kolač i šta je ostalo? Morate da se okrenete nečem
drugom. To je “nastajanje”.
Zaslepljeni smo, zarobljeni u tom procesu nastajanja na
čulnom planu. Ali upoznavanjem želje, a bez presuđivanja o
lepoti ili ružnoći tog čulnog plana, na kraju uspevamo da želju
vidimo onakvom kakva jeste. Onda, odlažući sa strane te želje
umesto da se poistovećujemo sa njima, doživljavamo nirodhu,
prestanak patnje. To je treća plemenita istina, koju moramo
iskusiti svako za sebe. Kažemo: “Postoji prestanak” i znamo da
je nešto prestalo. DOPUSTITI STVARIMA DA NASTANU
Pre nego što možete da napustite stvari, morate im dopustiti da
se pojave u polju pune svesti. U meditaciji, naš cilj je da na pravi
način dopustimo podsvesti da se pojavi u polju svesti. Sva očajanja,
strahovi, strepnje, potiskivanja i ljutnja slobodno mogu
da postanu deo svesti. Ljudi su skloni da se poistovećuju sa
veoma visokim idealima. Možemo se veoma razočarati u sebe
kad ponekad osetimo da nismo toliko dobri kako bi trebalo da
budemo ili ako se naljutimo, a ne bi trebalo – sve sami “treba”
i “ne treba”. Tada stvaramo želju da se oslobodimo loših stvari
– i ta želja ima kvalitet ispravnosti. Čini nam se ispravnim da se
oslobodimo loših misli, ljutnje i ljubomore, jer dobar čovek “ne
bi trebalo da bude takav”. Tako stvaramo krivicu.
Posmatrajući čitav ovaj proces, osvešćujemo želju da postignemo
taj ideal i želju da se oslobodimo tih loših stvari. Uspevši
u tome, u stanju smo da ih napustimo – i tako, umesto da postanete
savršena osoba, napuštate tu želju. Ono što preostaje je
čisti um. Nema potrebe da postajemo savršena osoba, jer čisti
um je mesto gde savršeni ljudi nastaju i nestaju.
Prolaznost je lako razumeti na jednom intelektualnom nivou,
ali iskusiti je može biti prilično teško, jer to podrazumeva
boravljenje u stanju za koje smatramo da nam je nepodnošljivo.
Na primer, kada sam počeo da meditiram, mislio sam da
meditacija treba da me načini prijatnijim i srećnijim i očekivao
sam da doživim mentalno stanje blaženstva. Ali tokom prva
dva meseca osećao sam više ljutnje i mržnje nego ikada do tada. Mislio sam: “Ovo je jezivo; od ove meditacije mi je samo još
gore.” Ali onda sam počeo da razmišljam otkuda navire toliko
mnogo mržnje i odbojnosti i shvatio sam da sam veći deo svoga
života pokušavao da pobegnem od toga. Strašno sam mnogo
čitao. Stalno sam nosio knjigu sa sobom. I svaki put kad bi odbojnost
počela da se pomalja, zgrabio bih knjigu i počeo da
čitam; ili bih pušio ili žvakao nešto. Imao sam o sebi sliku kao o
veoma ljubaznoj osobi koja ne mrzi ljude, te je svaki nagoveštaj
odbojnosti ili mržnje bio potiskivan.
Zato sam prvih nekoliko meseci svog monaškog života bio
toliko očajan. Pokušavao sam da pronađem nešto što će mi odvući
pažnju, jer sam u meditaciji počeo da se prisećam svih onih
stvari koje sam pokušavao da zaboravim. Sećanja iz detinjstva i
mladosti neprestano su navirala; tada sam postao toliko svestan
te ljutnje i mržnje da se činilo kao da me preplavljuju. No nešto
u meni počelo je da prepoznaje da treba da se nosim sa time, i
uspravio sam se. Sva ljutnja i mržnja potiskivani tokom trideset
godina života doživeli su sada svoju kulminaciju, sagoreli sami
od sebe i nestali kroz meditaciju. Bio je to proces pročišćenja.
Da bismo omogućili tom procesu prestajanja da funkcioniše,
moramo biti spremni da patimo. Zato toliko naglašavam
značaj strpljenja. Moramo svoje umove da otvorimo za patnju,
jer patnja prestaje jedino prihvatanjem patnje. Kada shvatimo
da patimo, fizički ili mentalno, tada se okrećemo aktuelnoj patnji
koja je u nama. Potpuno joj se otvaramo, pozdravljamo je,
koncentrišemo se na nju, dopuštajući joj da bude ono što jeste.
To znači da moramo biti strpljivi i istrajati pokraj neprijatnosti određenog stanja. Moramo da podnesemo dosadu, očajanje,
sumnju i strah kako bismo razumeli da oni nestaju, umesto da
stalno bežimo od njih.
Sve dok tim stvarima ne dopustimo da nestanu, mi jednostavno
samo stvaramo novu kammu, koja dalje osnažuje naše
navike. Kada nešto nastane, mi ga ščepamo i počnemo da ga
naduvavamo, čime samo sve komplikujemo. Takva situacija se
stalno ponavlja tokom našeg života – a ne možemo juriti za
svojim željama ili bežati od svojih strahova i očekivati da ćemo
postići mir. Umesto toga, posmatrajmo strah i želju, tako da
više ne mogu da nas prevare: moramo znati šta nas to obmanjuje
pre nego što ga napustimo. Želju i strah treba prepoznati
kao nešto prolazno, kao nešto što nas ne može zadovoljiti i što
je bez trajne suštine. Kada to uvidimo, patnja koja je za ta stanja
vezana sama sebe sagori.
Ovde je veoma važno uočiti razliku između prestanka i poništavanja,
to jest želje koja se javlja u umu da se nečega otarasimo.
Prestanak je prirodan završetak bilo kojeg stanja koje je
nastalo. Zato ono nije želja! To nije nešto što stvaramo u svom
umu, već je kraj onoga što je počelo, smrt onoga što je rođeno.
Zato prestanak nema veze sa “ja” – on ne proizlazi iz osećanja
“ja moram da se otarasimo ovoga”, već jednostavno dopuštamo
onome što je nastalo da nestane. Da bismo to učinili, moramo
odustati od želje – napustiti je. To ne znači odbaciti je ili je potisnuti,
već odustati znači ne vezivati se za nju.
Tada, kada je nestala, doživljavate nirodhu – utrnuće, prazninu,
nevezanost. Nirodha je drugi naziv za nibbanu. Kada ste nešto napustili i dopustili mu da prestane, ono što vam ostaje
jeste mir.
Taj mir možete doživeti meditirajući. Kada u vašem umu
želja utihne, ono što preostane je smirenost. To je istinsko spokojstvo,
besmrtnost. Kada to zaista upoznate, tada shvatate nirodha
saćća, istinu o prestanku, u kojoj ne postoji više “ja”, ali
postoje budnost i jasnost. Pravo značenje reči blaženstvo jeste
ta smirena, transcendentalna svest.
Ako ne dopuštamo prestanak, tada delujemo na osnovu
pretpostavki koje smo načinili o sebi samima, ne znajući čak ni
šta činimo. Ponekad, tek kad počnemo da meditiramo počnemo
i da shvatamo koliko mnogo straha i pomanjkanja samopouzdanja
u našim životima dolazi od iskustava u detinjstvu.
Sećam se da sam kao dečak imao dobrog prijatelja koji se odjednom
okrenuo protiv mene i odbacio me. Mesecima sam posle
toga bio van sebe. I to je u meni ostavilo neizbrisiv trag. Kasnije
sam kroz meditaciju shvatio koliko je taj mali događaj uticao
na moje buduće odnose sa ljudima – uvek sam imao ogroman
strah da ću biti odbačen. Nikada o tome nisam ni razmišljao,
sve dok mi se sećanje na taj događaj nije počelo stalno iznova
pojavljivati tokom meditacije. Racionalan um zna da je smešno
ići unaokolo s mišlju o tragedijama iz detinjstva. Ali kada vam
sećanje na njih neprestano izranja u svest i kao sredovečnom
čoveku, možda one pokušavaju da vam kažu ponešto o pretpostavkama
formiranim u vama još dok ste bili dete.
Kada tokom meditacije počnu da vas zaokupljaju sećanja
ili opsesivni strahovi, umesto da postanete frustrirani ili uznemireni zbog toga, prepoznajte ih kao nešto što treba potpuno
osvestiti i tako sebi omogućiti da ih napustite. Možete svoj dan
tako organizovati da nikada ni ne bacite pogled na te stvari;
tada su uslovi da se one pojave u svesti minimalne. Možete se
posvetiti mnogim važnim stvarima i stalno biti zauzeti; tada
te strepnje i bezimeni strahovi nikada ne postaju nešto svesno
– ali šta se događa kada napuštate? Želja ili opsesija se pokreće
– i to se pokreće ka nestanku. Okončava se. I onda imate uvid
u prestanak želje. Tako je treći aspekt treće plemenite istine:
prestanak je ostvaren
RAZUMEVANJE
To je istina koju treba razumeti. Buda je ovo isticao: “To je istina
koju treba razumeti ovde i sada”. Ne moramo čekati da umremo
kako bismo ustanovili je li ona istinita – ovo učenje je za
živa ljudska bića poput nas. Svako od nas treba da je razume.
Ja mogu da vam je izložim i da vas ohrabrim, ali je ne mogu
razumeti umesto vas!
Ne razmišljate o svemu ovome kao o nečem dalekom, što
je izvan vaših mogućnosti. Kada govorimo o dhammi ili istini
kažemo da je ona ovde i sada, da je ona nešto što i sami možemo
da uvidimo. Možemo joj se okrenuti; možemo težiti istini. Možemo
obratiti pažnju na stvari kakve jesu, ovde i sada, u ovom
trenutku i na ovom mestu. To je sabranost pažnje – biti svestan
i usmeriti pažnju na stvari kakve jesu. Kroz sabranost pažnje
istražujemo taj osećaj sopstva, to osećanje “ja” i “moje”: moje
telo, moja osećanja, moja sećanja, moje misli, moja shvatanja, moji stavovi, moja kuća, moja kola i tako dalje.
Ja sam, na primer, bio sklon samopotcenjivanju i kad bih
pomislio “Ja sam Sumedo” bilo je to u negativnom svetlu: “Ja
nisam ni za šta dobar”. Ali oslušnite odakle to nastaje i gde prestaje?
... ili “Ja sam zaista bolji od vas, više sam produhovljen.
Živim monaškim životom jako dugo i mora da sam bolji od
svih vas!” Gde TO nastaje i gde prestaje?
Gde postoje arogancija, obmana ili samopotcenjivanje –
gde god da su – istražujte ih; osluškujte to unutrašnje: “Ja sam...”
Budite svesni i posmatrajte taj prostor pre nego što počnete da
razmišljate, zatim samu tu misao i prostor koji ostaje posle nje.
Zadržite svoju pažnju na toj praznini na kraju i vidite koliko
dugo možete svoju pažnju da zadržite na njoj. Vidite možete li
da čujete nekakav reski zvuk, zvuk tišine, primordijalni zvuk.
Kada svoju pažnju usmerite na to, možete razmisliti: “Postoji li
ikakvo osećanje ‘ja’?” Uviđate da kada ste zaista prazni – kada
je u vama samo jasnoća, budnost i pažnja – ne postoji “ja”. Ne
postoji taj osećaj “ja” i “moje”. Tako, boravim u tom stanju ispražnjenosti
i kontempliram dhammu: pomislim, “Ovo je samo
ono što jeste. Ovo telo ovde je upravo takvo.” Bilo da mu dam
neko ime ili ne, ali u ovom trenutku ono je baš takvo. Ono nije
Sumedo!
U toj praznini ne postoji budistički monah. “Budistički monah”
je samo konvencija, koja odgovara vremenu i mestu. Kada
vas ljudi hvale i kažu: “Ah, izvanredno!”, znate da neko hvali, ali
ne doživljavate to lično. Znate da tu tog budističkog monaha
nema; postoji samo Takvost. Ono što jeste. Ukoliko želim da je Amaravati uspešno mesto i to se i dogodi, ja sam srećan. Ali
ako sve propadne, niko za njega nije zainteresovan, ne možemo
da platimo račun za struju i sve se raspada – neuspeh! Ali, u
stvari, Amaravati ne postoji. Ta ideja o osobi koja je budistički
monah ili o mestu zvanom Amaravati – to su samo konvencije,
ne krajnja realnost. Upravo sada to je tako, baš onako kako bi
trebalo da bude. Ne nosimo teret jednog takvog mesta na svojim
plećima, jer ga vidimo onakvog kakvo jeste i nema osobe
koja bi bila u to uključena. Hoće li ono biti uspešno ili ne više
nije važno.
U praznini, stvari su samo ono što jesu. Kada smo svesni
na taj način, to ne znači da smo ravnodušni prema uspehu ili
neuspehu i da ne pokušavamo bilo šta da učinimo. Možemo se
potruditi. Znamo šta možemo da uradimo; znamo šta treba da
bude urađeno i možemo to da uradimo na pravi način. Tada sve
postaje dhamma, ono što jeste. Radimo nešto zato što je u tom
trenutku i na tom mestu to prava stvar koju treba uraditi, a ne
činimo nešto zbog lične ambicije ili straha od neuspeha.
Put do nestanka patnje je put savršenosti. Savršenost može
biti veoma obeshrabrujuća reč, jer se mi osećamo veoma nesavršenima.
Kao ličnosti se pre svega pitamo otkuda nam toliko
drskosti da čak i razmišljamo o mogućnosti da budemo
savršeni. Ljudska savršenost je nešto o čemu niko nikada ne
razgovara; čini se potpuno nemogućim razmišljati o savršenosti
i povezivati je sa ljudskim bićem. Ali arahant je jednostavno
ljudsko biće koje živi savršenim životom, neko ko je naučio sve
što ima da se nauči i to kroz osnovni zakon: “Sve što nastane mora i da nestane.” Arahant ne mora da zna sve o svemu; jedino
je neophodno da zna i potpuno razume ovaj zakon.
Mi Budinu mudrost koristimo da bismo kontemplirali
dhammu, stvari kakve jesu. Uzimamo utočište u sanghi, u onome
što čini dobro i uzdržava se od činjenja onoga što je loše.
Sangha je jedan pojam, zajednica. Ona nije grupa pojedinaca
ili različitih karaktera. Taj osećaj da smo pojedinačna osoba,
muškarac ili žena, nama više nije važan. A sangha se ostvaruje
kao utočište. Postoji to jedinstvo, tako da iako su manifestacije
sve individualne, naše ostvarenje je isto. Bivajući budni, pažljivi
i ne vezujući se više, ostvarujemo utrnuće i boravimo u praznini
u kojoj se svi stapamo. Tu nema osobe. Ljudi mogu nastajati i
nestajati u praznini, ali nema osobe. Postoji samo jasnoća, svesnost,
smirenost i čistota.
Nema komentara:
Objavi komentar