Tri koraka do bolje budućnosti

Prvi korak: Na svim svojim putovima budite zahvalni Bogu, i On će učiniti ravnom vašu stazu; također se pouzdajte u Njega i vjerujte Mu i On će učiniti da se dogodi što se treba dogoditi. Okrenite se prema Bogu u sebi; tražite da On vodi sve vaše poslove.
Drugi korak: Spoznajte da je put do dobrih odnosa s ljudima, i put kojim ćete dovesti sebe u sklad sa životom, put ljubavi. Neka vaše srce bude potaknuto ljubavlju i dobrohot-nošću prema svima oko vas. Molite za mir i napredak onih s kojima ste u svezi.
Treći korak: Imajte jasno određen mentalni stav o uspjehu. Kad se suočite s problemom, spoznajte da vam beskrajna Božja inteligencija otkriva savršeni plan i pokazuje vam put kojim trebate ići. Kad pođete na spavanje, recite: »Bog zna odgovor«. Osjetite radost uslišane molitve.

PREVLADAJTE LJUTNJU
»Grad razvaljen i bez zidova - takav je čovjek koji nema vlasti nad sobom.« »Tko se teško srdi, bolji je od junaka; i tko nad sobom vlada, bolji je od osvojitelja grada.«
Za življenje ispunjenog i sretnog života, kontrola emocija je neophodna. Da biste vladali i imali nadzor nad emocijama i lošim raspoloženjem, prijeko je potrebno zadržati nadzor nad mislima. Zapravo, ne možete pronaći mir ni na koji drugi način. Snaga volje i mentalna prisila neće to učiniti. Prisiljavati sebe da suspregnete bijes nije način.

Odgovor je u usvajanju bogolikih misli u umu; zaposlite sebe mentalno s pojmovima mira, sklada i dobrostivosti. Držite čvrsto nadzor nad svojim mislima. Naučite zamijeniti strah ljubavlju i neslogu mirom.
Vi možete usmjeriti svoje misli prema skladu. Na primjer, ako vidite ili čujete nešto što vas uznemirava ili ljuti, umjesto da date mjesta ljutnji ili srdžbi, kažite automatski: »Mir Božji koji nadilazi svako razumijevanje sada preplavljuje moj um, moje tijelo i čitavo moje biće«. Ponovite tu frazu nekoliko puta dnevno u razdoblju stresa; otkrit ćete da sva napetost i ljutnja nestaju.
Ispunite svoj um ljubavlju i negativne misli neće moći ući. Kada vam netko kaže nešto oštro ili kritički, pomislite na
neku jedinstvenu izjavu o Istini, kao npr. »Bog je ljubav. Na vrutke me tihane vodi«. Mir vas ispunjava i vi zračite njime.

Tri koraka u prevladavanju ljutnje
Prvi korak: Kad ustanete ujutro, recite sebi: »Ovo je Božji dan; to je novi dan za mene, novi početak. Božja sila teče kroz mene, snaži me, iscjeljuje i smiruje, donoseći sada i zauvijek mir u moj um i moje tijelo«.
Drugi korak: Ako vas neki poslovni problem ili neka osoba uzrujavaju ili ljute, smjesta pomislite na Njegovu svetu Prisutnost. Recite: »Bog je sa mnom čitav dan«. Njegov mir, Njegovo vodstvo i Njegova ljubav osposobljavaju me da se suočim sa svakim problemom spokojno i smireno.
Treći korak: Zračite ljubav prema svima oko vas. Tražite da oni mogu dati najbolje od sebe. Recite: »Želim im mir, sklad i radost. Pozdravljam Boga u njima«. I gle, Bog i Njegova ljubav pojavljuju se!

VAŠ DUHOVNI PREPOROD
Kad vas životna oluja uznemiri i izgleda kao da vaš brod samo što nije potonuo, sjetite se da je vrijeme da probudite Krista u sebi. Duhovno preporođeni postajete na ovaj način: prisjetite se da je Bog u vama, sam vaš život. »Bliži je On nego dah, bliži od ruku i stopala.« Spoznajte da je »Bogu sve moguće«. Tražite i znajte da je sila Božja u vama sposobna uhvatiti se u koštac s bilo kakvom teškoćom. Kad imate problem, razmišljajte o Božjem miru i harmoniji, i savršeno, Bo-žansko rješenje će uslijediti.

Ako ste u nevolji, recite sebi: »Budi miran, smiri se«. Mir Božji preplavit će vas. Stavite svoje terete (probleme) pred Božju mudrost u sebi, znajući i vjerujući da će vam savršeno rješenje doći na Božji osobit način. Kad to činite s vjerom i povjerenjem, oluja ili tjeskoba proći će i veliki spokoj preplavit će vas; to je mir koji nadilazi svako razumijevanje. Ako živite u ograničenju i bolesti, to je zarobljeništvo i sputanost;
to znači da ste u tami što se tiče više strane života i vašeg ogromnog potencijala; kad uhvatite bljesak višeg poretka stvari, stari način razmišljanja bit će istisnut; tada će se Krist ili vaš unutarnji život podići iz smrti, ili stanja obamrlosti.

Usvojite koncepte mira, sklada i uspjeha u vašem umu; zaposlite ga tim stvarima i otkrit ćete da tijelo reflektira vaš unutarnji, mentalni stav; to je novo rođenje vaše slobode. Otklonite predrasude, opsjene i ljubomoru iz uma otvarajući ga svjetlu Božje ljubavi i inspiraciji. Božja ljubav vas oživljava i uzbuđuje; to je Božje rođenje u vama.

Tri koraka u vašem duhovnom preporodu
Prvi korak: »Potom opazih novo nebo i novu zemlju.« Sada znam da Božja ljubav utječe u moju dušu. Moje srce osjeća Božju Prisutnost, jer zračim ljubav i radost prema svima.
Drugi korak: Svaki put kad negativna, kritička misao i misao ispunjena strahom dođe k meni, kažem: »Bog je sa mnom.« To je ubija; tada se moja duša ispuni ljubavlju prema svemu.
Treći korak: Sjetite se uvijek da se Bog nikada ne mijenja. Bog je u vama - vaš Otac koji vas ljubi kaže: »Ne boj se, dijete, jer sve je tvoje«.

LJUBAV JE SLOBODA
»Približiše mu se farizeji, u nakani da ga kušaju, te ga upitaše: »Je li dopušteno otpustiti svoju ženu s kojeg mu drago razloga?« On im odgovori: »Zar niste čuli da ih je Stvoritelj, kad ih u početku stvori, 'stvorio muško i žensko', i da je rekao: 'Zato će čovjek ostaviti oca i majku te će prionuti uz ženu svoju, pa će oboje biti samo jedno tijelo'? Prema tome, oni nisu više dva, nego jedno tijelo. Dakle: što je Bog sjedinio, neka čovjek ne rastavlja!« ... A ja vam kažem: tko otpusti svoju ženu - osim zbog bludništva - te se oženi drugom, čini preljub; i tko se oženi otpuštenicom, preljub čini«
(Matej, 19:3-6,9).

Promotrimo ove velike istine u novom svjetlu. Bog je ljubav, i kada istinska ljubav sjedini muškarca i ženu zajedno u njihovim srcima, tada zapravo Bog povezuje par u svetom zavjetu. Kad postoji istinsko, duhovno jedinstvo između dvoje ljudi (što Bog združi), nema razvoda, jer ga nitko ne želi. Oni se sjedinjuju duhovno, mentalno i fizički.

Nema na zemlji tako svete institucije kao što je dom koji stvarate i nema tako divne prisege kao što je ona koju polažete u obredu vjenčanja. Istinski brak je najsvetija od svih zemaljskih ustanova. U njega treba ući s poštovanjem, promišljeno i s dubokim razumijevanjem njegovog duhovnog značenja. Brak je u skladu s božanskim zamislima, on predstavlja sklad i jasnoću namjere. Sklad, iskrenost, ljubav i čestitost moraju prevladavati u mislima i srcima muža i žene. Iz unutarnjeg stanja svjesnog jedinstva i tih bitnih i neophodnih karakteristika uspješnog braka, proizlazi vanjsko stanje koje je s njim u skladu, čineći da vanjsko bude kao i unutarnje - ispunjeno mirom, radošću i skladom.

Kada muškarac oženi ženu radi njezinog bogatstva, društvenog položaja i političkih veza ili jedino stoga što je mlada i lijepa, on želi uzdići svoj ego i to nije stvaran brak. Zapravo, to je sramotna farsa. Kada se žena uda za muškarca zbog njegovog zanimanja, zbog svoje osobne sigurnosti ili bilo kojeg drugog razloga koji nije prava ljubav, takav je brak lažan i izvještačen; on nije stvoren u nebu, koje označava harmoniju i Božje razumijevanje.

Obavljao sam obred vjenčanja za starije žene i muškarce, blagoslovljene ponekad sa 75 ili 80 godina, kronološki gledano. U mnogim slučajevima, vatra strasti je oslabila, pa ipak, Bog (ljubav) spojio ih je iz jednostavnog razloga što su pošteni, pravedni, iskreni i istinoljubivi u međusobnom ophođenju i traže nekoga s kim žele podijeliti ljubav, svoje radosti i iskustva. Poštenje, iskrenost, čestitost i pravednost djeca su ljubavi, i kad nisu prisutni u obredu vjenčanja, bez obzira na godine, to nije istinski brak.

Pastor, rabin ili svećenik koji vrše obred ne ozakonjuju, odnosno ne posvećuju brak. Oni samo objektivno potvrđuju ono što žena i muškarac subjektivno već osjećaju kao istinito - sjedinjenje dviju duša koje traže svoj put natrag u Božje srce.

Koliko je često brak istinsko duhovno suglasje u kojem se obje strane prožimaju duhovno, mentalno i tjelesno? I, sdruge strane, koliko često je to zakonski obred protiv kojeg se muškarac i žena počinju buniti nakon nekoliko tjedana? Sjetite se da slično privlači slično - ako želite privući pravog partnera, koristite dokazani duhovni pristup: umirite svoj um, razmislite bistro i sa zanimanjem o kvalitetama i osobinama kojima se divite kod muškarca ili žene. Zadržite se u mislima na karakteristikama koje vam se sviđaju kod neke osobe - kao npr., je li duhovna, odana, vjerna, iskrena, talentirana, sretna i uspješna.

Postupno će te kvalitete utonuti u vaš podsvijesni um. Molite li na ovaj način, beskrajna Inteligencija uvijek preuzima stvari u svoje ruke i, kao rezultat toga, neodoljivo ćete privući pravu osobu. Muškarac ili žena koju ste privukli bit će slika i prilika ideala o kojem ste razmišljali. Savršeno ćete se uskladiti i među vama će postojati obostrana ljubav, sloboda i poštovanje. To je ono što se zove »brak stvoren u nebu« ili »mir i razumijevanje«.

Često se čuje pitanje: »Trebam li se razvesti?« To je osobni problem. Ne može se generalizirati. U nekim slučajevima, razvod nije ništa bolje rješenje nego što je vjenčanje rješenje za usamljenog čovjeka. Razvod može biti ispravan za jednu osobu i pogrešan za drugu. Razvedena žena može biti daleko uz-višenija i bogolikija od mnogih svojih sestara koje žive u laži radije nego da se suoče sa istinom. Postoje razne uobičajene isprike i alibiji koji se koriste kao izgovor. Na primjer: »Bilo bi to loše za Johnov posao«, ili »Susjedi će pričati«, ili »Bilo bi to nerazborito«, itd. Naravno, to od braka čini lakrdiju.

Prije izvjesnog vremena, razgovarao sam sa ženom koju je muž razočarao i prevario. Prije braka rekao joj je da je predstavnik tvrtke s drugog kraja države, da je neoženjen i da pripada njezinoj vjerskoj zajednici - sve same laži.

Propustio je spomenuti da je bivši kažnjenik koji je tukao ženu, kao i to da je živio s drugom ženom u vrijeme kad se vjenčao s njom. Ona mu je posudila nešto novca, što je samo potaklo njegove apetite, a to je i bio pravi razlog zašto se oženio njome. Bilo kako bilo, ona je razvod smatrala grijehom; pa ipak, žudjela je za slobodom i mirom u umu. Objasnio sam joj da ona i nije stvarno udana, da je takav brak jednostavnosramotna lakrdija i da živi u laži. Nakon toga smjesta je podigla brakorazvodnu parnicu i odmah poništila taj lažan brak.

Prisjećam se slučaja - bilo je to za vrijeme rata - neke mlade djevojke koja se jedne večeri žestoko napila, zbog čega je potpuno izgubila pamćenje, a sljedećeg se jutra našla s vjenčanim listom u ruci. Udala se za jednog od domorodaca s otoka. Bila je potpuno preneražena i morala se podvrći psihijatrijskom tretmanu. Smjesta je raskinula brak.

Velik broj ljudi je zbunjen i trpi od kompleksa krivnje temeljenog na pogrešnom tumačenju biblijskog navoda »...tko otpusti svoju ženu - osim zbog bludništva - te se oženi drugom, čini preljub; i tko se oženi otpuštenicom, preljub čini« (Matej, 19:9).

Biblija također kaže: »A ja vam kažem da je svaki koji s požudom pogleda ženu već - u svom srcu - s njom učinio preljub« (Matej, 5:28).

Ovdje nam je rečeno da se preljub događa u srcu i umu. Srce je sjedište osjećaja, osjećajne prirode, subjektivnog uma. Djelovanje tijela uvjetovano je pokretima uma. Još prije stotinu godina, Phineas Parkhurst Quimby istaknuo je da tijelo čini ono na što ga um potakne.

Preljub u biblijskom jeziku označava privrženost i poklanjanje pažnje lažnim bogovima, radije nego jednom istinitom Bogu - živom svemogućem Duhu unutar čovjeka koji je
vrhovna i suverena Sila.

 Biblija je psihologijski dokument; ona ukazuje na činjenicu da se čovjek, posjećujući smetlišta u vlastitom umu i družeći se s mentalnim ubojicama kao što su mržnja, neraspoloženje, bijes ili zlovolja, združuje sa zlom i stoga je kriv zbog bluda i preljuba. Biblijski govoreći, on je već razveden iz jednostavnog razloga jer je odvojio sebe od Boga zbog trenutnog užitka. U vlastitom se umu zbližava sa zlom i više nije oženjen mirom, skladom, ljubavlju i razumijevanjem.

Čovjek čini preljub kad se mentalno i emotivno sjedinjuje s pogrešnim zamislima, kad udovoljava neraspoloženju i ljutnji ili postaje mrzovoljan i zao u umu. Kad god se muškarac i žena mentalno razvedu od svojih bračnih zavjeta, u krajnjoj liniji dolazi do razdvajanja ili razvoda i na vanjskom planu. Subjektivna strana života uvijek nadgleda objektivne promjene u njemu.

Moramo zapamtiti: sama činjenica što muškarac i žena imaju vjenčani list i žive u istoj kući ne znači automatski da je to pravi dom. Možda je to mjesto nesloge i mržnje. Kad je, npr., prisutno dijete, a roditelji ne poznaju zakone života, bolje je prekinuti takvu zajednicu, nego dozvoliti da to ozračje mržnje ošteti um djeteta u razvoju. Mnogo puta djetetov život i um zakržljaju zbog raspoloženja roditelja, što u kasnijem životu može rezultirati neurozama i zločinom. Mnogo je bolje za dijete da živi s jednim roditeljem koji ga voli nego da živi s oba roditelja koji mrze jedan drugoga i čitavo se vrijeme svađaju.

Mnogo muškaraca i žena reklo mi je da se osjećaju vrlo krivima zbog onoga što su nazvali »seksualnim grijesima«. Osjećaju da im Bog nije oprostio. Objasnio sam im da je Bog životni princip, da život ne osuđuje i ne kažnjava, i da oni jednostavno osuđuju sami sebe i u skladu s tim bespotrebno trpe.

Bog je životni princip. Opečete li prst, vrlo dobro znate da vam životni princip oprašta smirujući upalu i stvarajući novo tkivo. Život vam ne zamjera zato što ste se opekli; on zgrušava krv, gradi most od novih stanica i oblikuje novu kožu.

Ako pojedete pokvarenu hranu, život vam oprašta potičući vas na povraćanje, braneći time vaš organizam od mogućeg otrovanja. Život vas uvijek nastoji zaštititi.

To je značenje onoga: »Bog vas ne osuđuje i ne kažnjava«. Mi kažnjavamo sebe pogrešnom upotrebom podsvjesnog uma.

Isus je rekao ženi uhvaćenoj u preljubu: »...Ženo, gdje su oni? Zar te nitko ne osudi?« Ona reče: »Nitko, Gospodine.« Reče joj Isus: »Ni ja te ne osuđujem. Idi, i odsada više nemoj griješiti« (Ivan, 8:10-11).

Bludnicu ili ženu s nezakonitim djetetom svijet može osuditi i kamenovati ili izopćiti, no one se mogu okrenuti Božjoj prisutnosti u sebi i tražiti svoju slobodu i mir uma. One spoznaju da Bog nikoga ne osuđuje. »Prečiste su tvoje oči da bi zloću gledale. Ti ne možeš motriti tlačenja« (Haba-kuk, 1:13).

Društvo i svijet mogu ih osuditi ili se one mogu upustiti u samooptuživanje i samokritiziranje. »jer Otac ne sudi nikomu, već je sav sud dao Sinu« (Ivan, 5:22).

Sin je vaš um. To je mjesto gdje proglašavate presudu nad sobom, svojim vlastitim samoosuđujućim mislima. Bog, Apsolut, ne zna ništa o našim pogreškama i strahovima. Vi opraštate sebi zamjenjujući raspoloženje krivnje, očaja i sa-moosuđivanja, raspoloženjima mira, ljubavi i sklada.

Okrenite se od prošlosti i potpuno se odvojite od ranijeg načina života. Mentalno i emotivno se sjedinite sa svojim ciljem - a to je mir, dostojanstvo, sreća i sloboda. Kad to učinite Bog i Njegova slava smjesta se odazivaju. Otkrit ćete kako valovi mira preplavljuju jalove prostore vašeg uma poput nebeskog osvježenja, i sjenke straha i krivice će nestati. Kad se prestanete osuđivati, otkrit ćete da vas ni svijet ne osuđuje.
Nema ničeg lošeg u seksu ili ičem drugom stvorenom i određenom od Boga.

»Na svoju sliku stvori Bog čovjeka, na sliku Božju on ga stvori, muško i žensko stvori ih« (Postanak, 1:27).

»Stoga će čovjek ostaviti oca i majku da prione uza svoju ženu, i bit će njih dvoje jedno tijelo« (Postanak, 2:24).

U braku se predajete potpuno - duhovno, mentalno i tjelesno. Spolni čin između muža i žene treba biti čin ljubavi, i oboje trebaju spoznati da ljubav dolazi od Boga i da će svako dijete biti rođeno iz te ljubavi. Spolni nagon nije protivan duhovnim pobudama. Spolni poriv mora biti usmjeren konstruktivno, harmonično i s ljubavlju. Sama požuda nije ljubav; s druge strane, normalan spolni čin među supružnicima uključuje istinski osjećaj ljubavi, koja je bit bračnog odnosa.

Mnogi oženjeni muškarci i žene imaju pogrešan, negativan stav prema seksu. Neki misle da je to zao, prljav i ružan čin, što vjerojatno potječe od njihovog odgoja ili neke seksualne traume iz djetinjstva. Često takav stav rezultira impotencijom kod muškarca i frigidnošću kod žene.
Neke žene rekle su mi da su njihovi muževi tjelesni i puteni i da one stoga gledaju na njih s visine, smatrajući sebe nadmoćnima zato što preziru i mrze spolni čin. To je čista racionalizacija i ukazuje na otrovane dijelove podsvjesti koji se tiču seksa, a sve to vrlo vjerojatno proizlazi iz ranog odgoja i pogrešne interpretacije Biblije.

Kako lako dobiti ono što želite

KAKO UPOTRIJEBITI SNAGU MOLITVE
Kako vas vaš um iscjeljuje
Unutar vas postoji iscjeljuća Prisutnost koja liječi svaku vrstu bolesti. Da bi se ta iscjeljujuća Prisutnost iskoristila, potrebno je poznavati Boga i način na koji On djeluje.
Duhovno liječenje upućuje na cjelovitost, potpunost i savršenstvo.
Znanost predstavlja poznavanje zakona i načela; ona predstavlja usklađeno i usustavljeno znanje.
Znanje o ovim iscjeljujućim načelima preuzeto je izravno iz Biblije. Sredstvo kojim smo razotkrili tajne i objavili skriveno značenje Biblije, od Postanka do Otkrivenja, jest znanost o simbolima i znanost o hebrejskom pismu.
Biblija se bavi duhovnim i mentalnim zakonima. Ona iznosi činjenicu da su mnoge osobe poput Isusa, Mojsija, Ilije, Pavla i drugih, bile stvarni ljudi koji su živjeli na Zemlji; međutim, oni također predstavljaju stanje uma u svakom od nas. Biblija je duhovni i psihološki udžbenik.
Proučavanjem i primjenom mentalnih zakona, vi možete pronaći put do zdravlja, sklada, mira i napretka; znanstvena molitva iskustvo je Božje Prisutnosti.

Tri koraka u liječenju
Prvi korak: Mislite o Bogu kao o jedinoj Prisutnosti i jedinoj Sili; Bog je univerzalan stvaralački Duh svugdje prisutan - živi svemogući Duh usađen u vašem vlastitom srcu. Razmišljajte nad nekim stvarima o Bogu za koje znate da su istinite; na primjer, kažite tiho: »On je beskrajna Inteligencija, apsolutna Dobrota, neizmjerna Snaga, neopisiva Ljepota, neograničena Ljubav, beskonačna Mudrost, On je svemoguć«.
Drugi korak: Oprostite svakome; šaljite misli ispunjene ljubavlju čitavom svijetu. Recite: »Ja sada potpuno i slobodno opraštam svakome, i odlazim slobodan«. Dodajte iskreno iz srca: »Mislim to uistinu; to je istina«. Nemojte imati nikakve mentalne rezerve.
Treći korak: Tražite spokojno i s ljubavlju da neizmjerna iscjeljujuća Prisutnost Božja u vama sada iscijeli vaše tijelo, učini ga čistim, cjelovitim i savršenim. Kažite sami sebi: »Vjerujem u to; prihvaćam to; znam da se sada događa iscjeljenje«. Zahvalite za vašu harmoniju i mir.
»Bog u tebi sposoban je iscijeliti.«

ISKUSTVO BOŽJE PRISUTNOSTI
Sveprisutnost Božja znači da je Bog prisutan u svakom trenutku vremena i u svakom djeliću svemira. Doživljavanje Božje Prisutnosti tijekom čitavog dana, ključ je za harmoniju, zdravlje, mir, radost i puninu života. Započnite sada gledati Boga u svakome i u svemu.

Tri koraka u doživljavanju prisutnosti
Prvi korak: Prihvatite činjenicu da je Bog jedina Prisutnost i jedina Sila; On je sam vaš život i vaša stvarnost.
Drugi korak: Spoznajte Božju Prisutnost u svim članovima vaše obitelji i u svakoj osobi koju sretnete. Od ovog trenutka pa nadalje, pozdravite Boga u svakome tko vam se nade na putu.
Treći korak: Sada spoznajte i ustvrdite da je sve što vi jeste i sve što vidite, bilo to drvo, pas ili mačka, dio Božjeg izričaja. To je najveća stvar koju možete učiniti; to je toliko moćno da se ne može opisati.
Sjednite i dva ili tri puta dnevno u miru razmatrajte ove retke: Bog je prisutan; On je sve u svemu. Počnite spoznavati da je božanska Prisutnost u vama i u svakome oko vas. »Tražite i naći ćete. Tražite najprije kraljevstvo Božje i njegovu pravednost, a to će vam se nadodati.«

ZAMIJENITE STRAH VJEROM
Kad strah uđe u vaš um, to je znak za akciju; smjesta podu-zmite nešto; nikad nemojte pokleknuti pred njim. Vaš strah je uistinu želja za nečim boljim; to je žudnja za slobodom i mirom uma. Gdje ćete dobiti slobodu i mir uma? Pronaći ćete ih u mislima o miru, slobodi i ravnoteži.
Ako se čovjek noću izgubi u šumi i strah ga ščepa, on će, znajući da je Bog savršeno mudar i da zna put, svoj strah zamijeniti vjerom. U njemu dolazi do promjene: osjećaj mira i povjerenje u jedinu Prisutnost i jedinu Silu istiskuju strah. On je promijenio svoj mentalni stav; o tome se često govori kao o Anđelu Božje Prisutnosti koji čovjeka privodi sigurnosti. Čovjek koji je izgubljen okreće se prema Bogu u molitvi i priznanju, i sam sebi kaže tiho i s ljubavlju: »Bog me sada vodi. On je svjetiljka mojoj nozi«. Čovjek se pouzdaje i vjeruje u to unutarnje Svjetlo; to je Svjetlo koje obasjava svakoga tko je došao na Zemlju.
Pojedinac je s Bogom većina! Postoje samo strah i ljubav. Strah je naličje ljubavi. Ljubav oslobađa, daje; ona je Božji Duh. Ljubav izgrađuje tijelo. Ljubav je također emocionalna naklonost. Tako, zaljubite se u mir, blagost, uspjeh, dobrohotnost i sklad, jer takva ljubav razgoni strah.
»Bog je ljubav i tko ostaje u ljubavi, u Bogu ostaje, i Bog u njemu.«
Tri koraka u prevladavanju straha
Prvi korak: »Gospodin mi je svjetlost i spasenje, koga da se bojim? Gospodin je štit života moga, pred kime da strepim?« Gospodin označava Božju Prisutnost u vama. Nema sile koja bi prkosila Bogu, jer je Bog Svemogući Bog. Stvar koje se bojite nema snagu; to je lažno vjerovanje; to je tigar od papira i nije stvarna. Ponovite ove prekrasne riječi: »Bog nam nije dao Duha straha nego Duha snage, ljubavi i razbora.«
Drugi korak: Prevladajte strah vjerom u Boga i u sve što je dobro. Vjera nije formalističko vjerovanje, dogma ili religija. Vjera je način razmišljanja, pozitivan mentalni stav. Vjera je životna; ona je duboko, ustrajno vjerovanje u Boga. Vjera je najjači lijek na svijetu! Uzmite taj duhovni lijek vjere upravo sada! Pogledajte ove riječi; ponovite ih: » 'Sve mogu u Isusu Kristu koji mi daje snagu.' Bog je sada sa mnom. Bog i Njegovi sveti anđeli uvijek su sa mnom. Okružen sam Božjom Ljubavlju«. Ove se riječi sada odražavaju u vašem mozgu i duboko u duši. Ponavljajte ove snažne izjave i sav strah će vas napustiti.
Treći korak: Kad naiđu misli ispunjene strahom, mislite na Boga; zamislite kako se odmarate u naručju Svemogućeg Boga na isti način na koji ste se odmarali u naručju svoje voljene majke. Recite s ljubavlju svome Ocu: »Sada, Bože, idem za svojim poslom i ti ideš sa mnom. Tvoja Ljubav, Svjetlo i Sila tješe me, vode i blagoslivljaju na svaki način. Volim svog Oca i moj Otac voli mene; Bog je moj Otac! To je predivno!«

NADJAČAJTE ZABRINUTOST
Zabrinutost proizlazi iz pomanjkanja vjere u Boga. Osoba koja brine uvijek očekuje da će stvari krenuti po zlu. Ona brine zbog mnogih stvari koje se nikad neće dogoditi. Takva će vam osoba reći sve razloge zbog čega će se nešto loše dogoditi, a da ne spomene niti jedan razlog zašto bi se nešto dobro trebalo dogoditi. Ta neprekidna zabrinutost slabi čitav njezin organizam, a posljedica toga su fizički i mentalni poremećaji.
Možete se izliječiti od svoje zabrinutosti. Ne provodite vrijeme gledajući svoje nevolje ili probleme; napustite svako negativno razmišljanje. Vaš um neće valjano raditi kad je pod pritiskom. Kad se suočite s problemom, učiniti nešto umirujuće i prijatno ublažava napetost. I ne ulazeći u direktan sukob s problemom, možete ga prevladati.
Da bi se oslobodili napetosti, provozajte se; otiđite u šetnju; igrajte pasijans; čitajte omiljeno poglavlje u Bibliji, kao što je jedanaesto poglavlje poslanice Hebrejima, ili Prvu poslanicu Korinćanima, 13. poglavlje; otvorite 46. psalam; pročitajte ga pažljivo u sebi nekoliko puta. Unutarnji spokoj će vas preplaviti i vi ste spremni za molitvu.
Tri koraka u prevladavanju zabrinutosti
Prvi korak: Svakog jutra kad se probudite, obratite se Bogu u molitvi onako kako biste se obratili svom ljubljenom Ocu. Opustite tijelo; zatim govorite Bogu, jedinoj Prisutnosti i jedinoj Sili. Postanite poput malog djeteta; to znači da shvaćate da je Bog u vama; vjerujete Mu potpuno. »Bog u tebi sposoban je iscijeliti.«
Drugi korak: Vi znate u svome srcu da toj Sili možete predati sve svoje probleme i poteškoće i da će ih mudrost Božja riješiti za vas. Recite s ljubavlju: »Hvala Ti, Oče, za ovaj pre-divan dan. To je Tvoj dan; ispunjen je radošću, mirom, srećom i uspjehom za mene. Gledam prema naprijed s veselim iščekivanjem. Mudrost i Božje razumijevanje vodit će me čitavog dana. Bog je moj suradnik; sve će mi poći za rukom na jedan prekrasan način. Vjerujem u Boga; vjerujem Bogu«.
Treći korak: Vi ste puni povjerenja i vjere. Sad krenite; pustite da Bog radi kroz vas. Dok dan bude prolazio, sjetite se: »Ovo je dan što ga je Bog stvorio za mene! Božanska djelatnost uzima udjela u mom životu«.

ŽELJA - DAR OD BOGA
Bog vam govori kroz želju. Sve počinje s njom; ona se poneponekad naziva izvorom svih akcija. Budući da čitate ovo, unutar sebe imate poticaj ili želju biti većim nego što ste sada. Postoji Kozmički poticaj unutar vas koji traži da se izrazi. Život
nastoji izraziti svoju jedinstvenost, cjelovitost, ljubav i ljepotu kroz vas. Vi ste instrument božanskoga; vi ste kanal za život i ljubav. Vi ste ovdje da bi oslobodili zarobljenu krasotu u vama.
Bez želje ne biste se mogli podići iz naslonjača. Čovjek želi sklonište i započinje graditi kuću da se zaštiti od surovosti vremena. Sije kukuruz i zalijeva zemlju jer želi imati hranu za svoju obitelj i sebe.
I vi u ovom trenutku imate najveću želju; možda se odnosi na zdravlje, vlastito prebivalište, ili izobilje. Neopravdano produžena želja rezultira frustracijom i bolešću. Željeti nešto kroz dugo razdoblje, a ne postići to, znači slabiti u duhu i tijelu. Trebate naučiti ostvariti vašu želju kroz molitvu; vaša ispunjena želja vaš je spasitelj.
Tri koraka u ostvarenju vaše želje
Prvi korak: Vaša želja za skladom, mirom, zdravljem, vlastitim prebivalištem, bogatstvom, itd., jest Božji glas koji vam govori. Recite iz srca: »S Bogom je sve moguće«. Bog je živi svemogući Duh u vama iz kojega sve proistječe.
Drugi korak: Svjestan sam svoje želje; znam da za mene postoji u Nevidljivom. Tražim da sada postane moja; prihvaćam je u svom umu. Ja puštam svoju želju kreativnom Posredniku u meni, koji je izvor svih stvari. Tražim i vjerujem da je moja želja sada utisnuta u moj dublji um. Ono što je utisnuto mora biti i izraženo; to je način na koji moj um djeluje.
Treći korak: Osjećam sada stvarnost svoje ispunjene želje. U miru sam. U svom srcu znam da će se dogoditi ono štosam prihvatio kao istinu. Radujem se i zahvaljujem. Čitavo moje biće ushićeno je stvarnošću ispunjene želje. Ja sam u miru. Bog je mir. Hvala ti, Oče; to je učinjeno.

SRETAN BRAK
»Što je Bog sjedinio, neka čovjek ne rastavlja«. Muž i žena trebaju oboje biti oženjeni s Bogom; tada će sve biti dobro. Muž i žena ne smiju nikada posvađani otići na počinak. Ne prenosite iz dana u dan nagomilane ljutnje proizašle iz sitnih neslaganja. Budite sigurni da ćete oprostiti jedno drugome svaku jetkost prije nego što krenete na počinak. Rješenje za sretan brak je da oboje vidite Krista jedno u drugome; započnite sada gledati prisutnost živoga Boga jedno u drugome. Recite sebi sada: »Pozdravljam Boga u svom suprugu« ili »u svojoj supruzi«. Recite svojoj ženi ili mužu: »Cijenim, sve što činiš i zračim ljubav i dobru volju prema tebi čitavog dana«. Ne uzimajte svoga partnera zdravo za gotovo; pokažite mu svoju zahvalnost i svoju ljubav.
Razmišljajte o zahvalnosti i dobrohotnosti radije nego o osudivanju, kritiziranju i prigovaranju. Zapamtite biblijsku opomenu: »Ako Gospodin kuću ne gradi, uzalud se muče graditelji«. Način da se izgradi miran dom i sretan brak temelji se na ljubavi, ljepoti, skladu, obostranom poštovanju i vjeri u Boga.
Recite iz svog srca: »Moj je brak posvećen molitvom i ljubavlju«. Supružnici trebaju uvijek moliti zajedno najmanje jednom dnevno, najbolje navečer prije počinka; to će uspostaviti mir u kući i u srcu; jer Bog je mir.

Tri koraka do sretnog braka
Prvi korak: Prije svega, Bog. U trenutku buđenja, tražite od Boga da vas vodi na svaki način. Šaljite misli mira, sklada i ljubavi prema vašem bračnom partneru, svim članovima vaše obitelji i prema čitavom svijetu.
Drugi korak: Pomolite se prije doručka. Zahvalite Bogu za predivnu hranu, za obilje koje imate i za sve blagoslove. Ne dozvolite da se ikakav problem, briga ili prepirka uvuku u razgovor za stolom; isto vrijedi i za vrijeme ručka.
Treći korak: Supružnici se trebaju svake večeri izmjenjivati u molitvi. Držite Bibliju pri ruci. Čitajte 23., 27., 93. psalam, 11. poglavlje poslanice Hebrejima, 13. poglavlje Prve poslanice Korinćanima, i ostale velike tekstove Novoga Zavjeta prije no što pođete na spavanje. Recite tiho: »Hvala Ti, Oče, za sve blagoslove danas. Podari nam miran san.«

TAJNA SMIRENOG UMA
Zajedništvo s Bogom put je do smirenog uma; to znači okretanje prema Bogu u molitvi i spoznaja da Njegov mir i ljubav prožimaju vaš um i srce. Molitva, ili to tiho zajedništvo s Bogom unutar vas, promijenit će vaš karakter. Molitva vas čini drugačijom osobom.
Riječ molitva može se razumjeti kao nešto što obuhvaća svaki oblik zajedništva s Bogom, bilo verbalni ili mentalni. Smireni um se postiže zadobivanjem stvarnog osjećaja Božje Prisutnosti u vama. U pokušajima da unesete mir u živote drugih, vaše osobno mišljenje često je pogrešno. Uplićući se u njihove svađe, obično stvari učinite gorim. Navodeći ih da pomire svoje razlike ili da dođu do kompromisa oko kojeg će se složiti, neće doći do pravog mira, jer nisu potpuno oprostili jedni drugima. Najbolji put da se iscijele svađe tog tipa je tihi put molitve.
Spoznajte da mudrost, ljubav i Božji mir teku kroz umove i srca svih osoba; problem će se tada riješiti na predivan način. »Blago mirotvorcima, jer će se zvati sinovi Božji.«
Tri koraka do smirenog uma
Prvi korak: Spoznajte da je Bog mir i da On prebiva u vama; razmišljajte zatim o tom unutarnjem miru kao nečemu što je sada vaše. Recite tiho nekoliko puta: »Mir Božji koji nadilazi svako razumijevanje preplavljuje sad moj um i srce«.
Drugi korak: Znajte da je u vašem umu ono što neprestano ponavljate. Recite često tijekom dana: »Znam da je moj um smiren, jer sam usvojio misli o miru, skladu i dobroj volji u svom umu; s tim zamislima živim cijeli dan«.
Treći korak: Čitajte 23. psalam svake večeri; opustite se; recite: »Usvajam sada u svom umu misli o miru, ljubavi i dobronamjernosti; Bog je moj pastir i Božja rijeka mira teče sada kroz mene. Liježem u miru na počinak; jer Ti, Gospodine, činiš da počivam u sigurnosti«.

VI MOŽETE IMATI BOLJU BUDUĆNOST
Sjetite se Jakovljevih riječi: »Vjera bez djela je mrtva«. Morate pokazati svoju vjeru. Vjera je način razmišljanja, stav uma, pozitivni, afirmativni pristup životu.
Ako, na primjer, živite u radosnom očekivanju onog najboljeg, neizbježno će najbolje doći k vama. Vi pokazujete svijetu da je vaša vjera u svakom pogledu čvrsta.
Živite u čvrstom uvjerenju o vašem jedinstvu s Bogom, sa životom i sa svemirom. Otkrit ćete da ste privlačni divnim ljudima, velikom napretku i rastućoj svjesnosti Božje mudrosti. Tražite svakog dana vašeg života da božanska inteligencija usmjerava vaše korake na pravi put; znajte da je Bog onaj koji vas opskrbljuje; On je darovatelj svakog savršenog dara. Spoznajte da u svemu imate sasvim dovoljno svega i da pre-ostaje još i božanski višak.
Da biste postigli mir i sklad, recite iz sveg srca svakog jutra kad ustanete: »Božji mir, mir koji nadilazi svako razumijevanje, ispunjava moj um i srce«. Pavao kaže da sve izlazi na dobro onima koji ljube Boga. Bog i dobro su istoznačnice. Vi ste u harmoniji sa svim bogolikim stvarima, i gle: »Ako je tko u Kristu, on je novi stvor.«

10 Steps to Turning Dreams into Reality

1. Mindset vs. Knowledge
2. Finding Your Life Purpose
3. Getting Motivated
4. S.M.A.R.T Goals
5. Defining Objectives
6. Signposting Milestones
7. Setting Tasks
8. Success Credo
9. Success Questions
10. Confidence


1. Mindset vs. Knowledge
The first thing that we need to understand about turning
dreams into reality is that we will need two distinct attributes.
We need to have both the right Knowledge and a positive
Mindset. Many people forget about Mindset and consequently
are more likely to fail in their attempts to achieve what they
want, when they want.
As you can see the act of achieving anything is mostly having
the right mindset. In fact it is about ¾ Mindset and ¼
Knowledge.
Having the right Knowledge is pretty straightforward, it is
learning the skills and strategies required to carry out the tasks
you will set for yourself. The Mindset however is something
the many people struggle with.
To have a champion Mindset means that you are highly
Motivated and have the Determination and Will Power
required to make the sacrifices you will need to make.

2. Finding Your Life Purpose
One of the biggest Barriers holding most people back is that
they do not have a clearly defined ideal to strive for in their
lives. That is that even though these people may state they want
a big house and a Porsche, and even go as far as setting these
items as goals, they do not realise their true purpose in life.
To work out you Life Purpose your need to ask yourself
some questions. You need to make a list of what you do and do
not want in your life. These can be feelings, people, ideas or
objects, anything you can think of.
Next make a list of Obstacles that stand in your way of
getting these things that you want in your life.
Then think about what you want your family, friends and
colleagues to say about your life after you have died. I know
that sounds a bit morbid, but thinking about your life in this
light can be very motivational.
Finally, write up your Life Purpose as a statement of a few
sentences. Print this out, pin it up in a place were you can
review it daily.

3. Getting Motivated
There are so many methods out there, I talk about a few of
them in greater detail in my book ‘Realising Your Goals’
which can be found at http://psihologija-2013.blogspot.com/, however I
will give you a basic run down here.
One of the great methods I like to use is dream posters. The
basic idea of this is to cut out pictures from magazines of
houses, cars and boats etc that you want to have in your life.
Then take some time every day to review your poster and
Visualise the life you want for yourself.
Another method is to print out Inspirational phrases and
Quotes and place them on the walls in your personal
workspace.
Take some time to Meditate, just sit quietly with some music
that you like and Visualise your life the way you want it to be.
See yourself on a holiday in the Bahamas or spending time with
your kids in the park, use your imagination.

4. S.M.A.R.T Goals
Before we set any goals it is important that we have an idea
of how to write effective goals. We want goals that are Well
Defined and are easy to motivate ourselves toward and,
ultimately, achieve.
The best framework that I have come across is the
S.M.A.R.T. philosophy. That is our goals must be:
1 Specific,
2 Measurable,
3 Action-oriented,
4 Realistic, and
5 Time/Resource constrained.

So, now that we have a proven framework to base our goals
on, we can now start setting some goals.

5. Defining Objectives
We now need to think about an Objective that we want to
achieve. This is something which is quite large like owning a
house on the waterfront or getting a job as an Engineer.
We will of course break this down into Milestones and then
into individual Tasks later to make them more achievable.
However, for now you need to decide on some area that you
want to improve and then write it out using the S.M.A.R.T.
philosophy outlined above.
Again, I go into more detail in my e-Book, ‘Realising Your
Goals,’ which can be found at http://psihologija-2013.blogspot.com/.

6. Signposting Milestones
Now we can look at the main Milestones that we need to
take in order to achieve our Objective.
Carrying on with the example of getting a job as an Engineer,
there are certain major steps we need to take in order to realise
this goal. For instance, the most obvious Milestone we need to
reach is to complete an Engineering degree.
As you can see, we are progressively breaking our goals
down into smaller, more manageable pieces.

7. Setting Tasks
Next we need to break these Milestones down into specific
Tasks. These are great because you can effectively set yourself
a Task and then check it off your list. It is so easy to check your
progress.
To use another example; our Objective this time is to ‘make
$1 million from the stock market in 3 months, from an initial
investment of $10 000, by investing in stock options,’ notice this
is a S.M.A.R.T. goal.
Then let’s make our first Milestone to ‘learn how to invest in
the stock market,’ we could then proceed to break this down
into smaller Tasks.
Our first Task could then be ‘read Options Trading by Joe
Bloggs by 02 Mar 07, one chapter a night,’ notice this is also a
S.M.A.R.T. goal.
We would then of course write this up on a checklist, in our
Daily Planner or on a wall etc. And check it off when done.

8. Success Credo
You can draw parallels between your Success Credo and the
statement of your Life Purpose. However, your Credo is more
of a statement of your Beliefs and Promises as to how you will
live your life.
It will provide a basis for your decision making and also
serve as yet another motivational reminder. Feel free to include
some affirmations like ‘I am always calm in a crisis,’ these
words will provide some extra motivation.
And if you state and believe these words often enough, with
conviction, your behaviour will change subconsciously to
reflect this.

9. Success Questions
It does not do much good, when you are reviewing your
goals every day, to simply say to yourself “well, I think I’m
going OK” and that is the end of it.
You need to actually look at your progress and ask yourself
Questions along the lines of; ‘How can I be doing this better?’
 By asking these questions, answering them and then
implementing the solutions you will truly start to make same
PHENOMENAL progress.

 10. Confidence
The final part of the puzzle all comes down to Confidence.
This is the most important part of effective goal setting.
Confidence is closely related to having the right Mindset,
which we discussed in section 1.
It is crucial to believe in yourself and your ability to achieve
your goals or you will never carry through with any of the
promises that you write down on paper.
If you would like to know more about goal setting for
success, consider purchasing my e-book entitled ‘Realising
Your Goals’ from the link below.

Četiri plemenite istine 4 dio

ČETVRTA PLEMENITA ISTINA
Šta je plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje?
To je plemenita osmostruka staza, a to znači:
ispravno razumevanje, ispravna namera, ispravan govor,
ispravno delovanje, ispravno življenje, ispravan napor,
ispravna sabranost i ispravna koncentracija.
Postoji ova plemenita istina o putu koji vodi do
prestanka patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost,
znanje i jasnoća koji se u meni javiše o stvarima
za koje se do tada nije znalo...
Ovu plemenitu istinu treba spoznati negovanjem Puta...
Ova plemenita istina jeste spoznata negovanjem Puta:
takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i jasnoća
koji se u meni javiše o stvarima za koje se
do tada nije znalo.
(Samyutta nikaya LVI, 11)
Četvrta plemenita istina, kao i prve tri, ima tri aspekta. Prvi
aspekat je: “Postoji osmostruki put, atthangika magga – put koji
vodi izvan patnje.” On se takođe naziva ariya magga, arijevski ili
plemeniti put. Drugi aspekat je: “Ovaj put treba preći.” Konačni
uvid u arahantstvo je: “Ovaj put je pređen do kraja.”
Osmostruki put je izložen postupno: početak sa ispravnim
(ili savršenim) razumevanjem, samma ditthi, nastavlja se sa ispravnom (ili savršenom) namerom ili težnjom, samma sankappa;
ova prva dva elementa puta grupisana su zajedno kao
mudrost (pañña). Posvećenost moralu (sīla) proističe iz paññe;
a moral pokriva ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno
življenje – koji se takođe označavaju i kao savršeni govor,
savršeno delovanje i savršeno življenje, samma vaća, samma
kammanta i samma ađiva.
Zatim imamo ispravan napor, ispravnu sabranost i ispravnu
koncentraciju, samma vayama, samma sati i samma samadhi,
koji prirodno izviru iz sīle. Ova tri poslednja člana obezbeđuju
emocionalni balans. Oni se tiču srca – srca koje je oslobođeno
gledanja na svet iz perspektive “ja”, oslobođeno sebičnosti. Sa
ispravnim naporom, ispravnom sabranošću i ispravnom koncentracijom
srce je čisto, lišeno mrlja i nečistoća. Kada je srce
čisto, um je spokojan. Mudrost (pañña) ili ispravno razumevanje
i ispravna namera dolaze iz čistog srca. To nas vraća tamo
odakle smo i pošli.
To su, dakle, elementi osmostruke staze, grupisani u tri
odeljka:
1. Mudrost (pañña)
ispravno razumevanje (samma ditthi)
ispravna namera (samma sankappa)
2. Moral (sīla)
ispravan govor (samma vaća)
ispravno delovanje (samma kammanta)
ispravan življenje (samma ađiva)
3. Koncentracija (samadhi)
ispravan napor (samma vayama)
ispravna sabranost (samma sati)
ispravna koncentracija (samma samadhi)
Činjenica da ih ovako ređamo ne znači da se ovi delovi puta
prelaze linearno, jedan za drugim – oni rastu zajedno. Možemo
govoriti o osmostrukom putu i reći: “Prvo imate ispravno razumevanje,
zatim ispravnu nameru, potom...” Ali, u stvari, izložen
na ovaj način, on nas jednostavno podučava da razmišljamo
o važnosti preuzimanja odgovornosti za ono što kažemo i što
činimo u svom životu.
ISPRAVNO RAZUMEVANJE
Prvi element osmostrukog puta jeste ispravno razumevanje, koje
nastaje kroz uvide u prve tri plemenite istine. Ukoliko ih imate,
onda posedujete i savršeno razumevanje dhamme, razumevanje
da: “Sve što nastane mora i da nestane”. To je tako jednostavno.
Ne morate provesti mnogo vremena čitajući “sve što nastane
mora i da nestane” da biste razumeli ove reči, ali većini nas ipak
treba vremena da shvatimo šta te reči zaista znače na jednom
dubljem nivou, a ne samo na spoljašnjem, čisto intelektualnom.
Jednostavno rečeno, uvid dolazi iz stomaka – to nije samo
ideja. On nije: “Mislim da znam”, ili “Ah da, to izgleda kao razumna,
logična stvar. Slažem se sa tim. Sviđa mi se ta ideja.” Takvo
razumevanje još uvek dolazi iz mozga, dok je znanje uvida mnogo
dublje. To je nešto što zaista znamo i više ne sumnjamo. Ovo duboko razumevanje dolazi iz prethodnih devet uvida.
Tako postoji sled koji vodi do ispravnog razumevanja stvari
kakve one jesu: Sve što nastane mora i da nestane i lišeno je bilo
kakve trajne suštine. Sa ispravnim razumevanjem napustili ste
iluziju sopstva povezanog za smrtnošću. Još uvek postoji telo,
još uvek postoje osećanja i misli, ali su oni samo ono što jesu
– ne postoji više verovanje da vi jeste vaše telo, osećanja ili misli.
Naglasak je na “Stvari su ono što jesu”. Ne pokušavamo da kažemo
da stvari nisu ništa ili da nisu ono što jesu. One se upravo
ono što jesu i ništa više. Ali kada ne znamo, kada ne razumemo
ove istine, skloni smo da pomislimo da su stvari i više od onoga
što jesu. Verujemo u razne stvari i stvaramo razne probleme
oko stanja koja doživljavamo.
Toliko mnogo ljudske teskobe i očajanja dolazi od tog dodavanja
nastalog iz neznanja. Tužno je videti kako su patnja,
teskoba i očajanje ljudskog roda zasnovani na obmani. Taj očaj
je bespotreban i besmislen. Kada to uvidite, počinjete da osećate
beskrajno sažaljenje za sva bića. Kako možete mrzeti bilo
koga, kritikovati ili osuđivati nekoga ko je uhvaćen u takvu zamku
neznanja? Svako čini ono što čini pod uticajem pogrešnog
razumevanja stvari.
v v v
Dok meditiramo osećamo izvesno smirenje, onoliko smirenosti
koliko je um uspeo da se uspori. Kad tako smirenog
uma pogledamo na nešto kao što je cvet, tada ga posmatramo onakvog kakav on jeste. Kada nema vezivanja – ničeg što bismo
hteli da prigrabimo ili se otresemo – tada ono što vidimo, čujemo
ili doživimo putem čula, ako je lepo, zaista jeste lepo. Mi ne
kritikujemo to, ne upoređujemo, ne pokušavamo da ga prisvojimo;
nalazimo užitak i radost u lepoti oko sebe jer nema potrebe
da od toga činimo bilo šta. Sve je upravo onako kako jeste.
Ta lepota nas podseća na čistotu, istinu i krajnju lepotu.
Ne treba da je gledamo kao mamac koji treba da nas obmane:
“Ovi cvetovi su ovde samo zato da me privuku, tako da ću biti
obmanut” – to je stav matorog meditantskog gunđala! Kada na
pripadnike suprotnog pola gledamo čistog srca, mi cenimo lepotu,
ne priželjkujući neku vrstu kontakta ili posedovanja. Možemo
da uživamo u lepoti drugih ljudi, žena i muškaraca, onda
kada ne postoji sebičan interes ili želja. Postoji samo iskrenost:
stvari su onakve kakve jesu. To je ono što podrazumevamo pod
oslobađanjem ili, na jeziku pali, vimutti. Oslobođeni smo onih
veza koje iskrivljavaju i kvare lepotu oko nas, lepotu tela koje
imamo, na primer. Međutim, naši umovi mogu postati toliko
iskrivljeni, negativni, potišteni i opsednuti raznim stvarima, da
mi te stvari više ne vidimo onakvim kakve jesu. Ukoliko nemamo
ispravno razumevanje, sve oko nas vidimo kroz sve deblje
filtere i velove.
Ispravno razumevanje treba razvijati kroz posmatranje
stvari, koristeći pri tome Budino učenje. Sama Dhamma-ćakkappavatana
sutta je veoma interesantno učenje za kontemplaciju
i možemo je koristiti kao vodilju u svojoj refleksiji. Možemo
koristiti i druge sutte iz Tipitake, kao one u kojima se objašnjava patićća-samuppada (uslovljenost nastanka). To je fascinantno
učenje za refleksiju. Ako možete da promišljate takvo jedno
učenje, onda ste u stanju jasno da vidite razliku između stvari
kakve one jesu, to jest dhamme, i tačke na kojoj pokušavamo
da stvorimo obmanu upravo na osnovu stvari kakve jesu. Zato
je neophodno da učvrstimo punu svesnost o stvarima kakve
jesu. Ukoliko posedujemo znanje o četiri plemenite istine, onda
vidimo i dhammu.
Zahvaljujući ispravnom razumevanju, sve vidimo kao dhammu;
na primer, mi sad ovde sedimo... i to je dhamma. Ne razmišljamo
o ovom telu i umu kao o nekakvoj ličnosti, sa svim njenim
gledištima i stavovima, sa svim uslovljenim razmišljanjima
i reakcijama stečenim zahvaljujući neznanju. Razmišljamo o
ovom trenutku kao: “Ovo je ono što jeste. Ovo je dhamma.” U
svoj um unosimo razumevanje da je ovaj fizički sklop jednostavno
dhamma. On nije nekakvo sopstvo; nije ništa lično.
Takođe, vidimo osetljivost ovog fizičkog sklopa kao dhammu,
umesto da je primamo lično: “Ja sam osetljiv” ili “Ja nisam
osetljiv”, “Ti nisi nežan prema meni. Ko je najsenzitivniji?”...
“Zašto osećamo bol? Zašto je Bog stvorio bol; zašto nije stvorio
samo zadovoljstvo? Zašto je u svetu toliko jada i patnje? To nije
fer. Ljudi umiru i moramo da se rastanemo od ljudi koje volimo;
strepnja je užasna.”
U ovome nema dhamme, zar ne? To su sve stavovi koji dolaze
iz “ja”: “Jadan ja. Ne dopada mi se to. Ne želim da bude
tako. Želim sigurnost, sreću, zadovoljstvo i sve najbolje; nije
fer da nemam te stvari. Nije fer da moji roditelji nisu već bili arahanti kada sam došao na svet. Nije fer da nikada jednog arahanta
ne izaberu za predsednika vlade. Kada bi sve bilo fer, neki
arahant bi sigurno bio predsednik vlade!” Pokušavam da to osećanje
“To nije u redu, to nije fer” dovedem do apsurda kako bih
ukazao na to kako očekujemo da nam nekakav bog stvori sve i
učini nas srećnim i sigurnim. Tako ljudi često razmišljaju, iako
to eksplicitno ne kažu. Ali kada razmislimo, vidimo: “Stvari su
takve kakve jesu. Bol izgleda ovako, a zadovoljstvo izgleda ovako.
Svest je ovakva.” Osećamo. Dišemo. Težimo nečem.
Kada tako razmišljamo, zapravo posmatramo sopstvenu
ljudskost kakva ona jeste. Ne doživljavamo je više na ličnom
planu, niti bilo koga krivimo zato što stvari nisu upravo onakve
kako bismo voleli ili želeli. Stvari su takve kakve jesu i mi smo
takvi kakvi jesmo. Možete se zapitati zašto ne možemo svi da
budemo potpuno isti – sa istom ljutnjom, istom pohlepom i
istim neznanjem; bez svih tih varijacija i promena. Međutim,
iako možete ljudsko iskustvo da analizirate sve do osnovnih
stvari, svako od nas ima i sopstvenu kammu da se nosi sa njom
– sopstvene opsesije i sklonosti, koje su uvek drugačije po kvalitetu
i kvantitetu u odnosu na tuđe.
Zašto svi ne možemo da budemo potpuno jednaki, da
imamo sve isto i svi isto izgledamo – da smo jedno androgino
biće? U takvom svetu ništa ne bi bilo nefer, ne bi bile dopuštene
razlike, sve bi bilo apsolutno savršeno i ne bi bilo mogućnosti
za nejednakost. Ali ako prepoznajemo dhammu, vidimo da
u uslovljenom svetu nijedne dve stvari nisu identične. Sve su
različite, beskrajno drugačije i stalno se menjaju. I što se više upinjemo da situaciju uskladimo sa svojim idejama sve smo
više frustrirani. Nastojimo da jedni druge oblikujemo i da društvo
prilagodimo onome kako verujemo da bi stvari trebalo da
izgledaju. No uvek završimo sa frustracijom. Ako zastanemo
i razmislimo, uviđamo: “To je ono što jeste”, stvari su onakve
kakve treba da budu – jedino takve i mogu biti.
Ali to nije fatalističko ili negativno razmišljanje. To nije
stav: “Stvari su takve i ja tu ništa ne mogu učiniti.” To je, naprotiv,
veoma pozitivan odgovor kroz prihvatanje toka života
onakvog kakav jeste. Čak i kada ne teče u smeru koji želimo, u
stanju smo da ga prihvatimo i učimo na osnovu njega.
v v v
Mi smo svesna, inteligentna bića sa sposobnošću pamćenja.
Imamo jezik. Tokom nekoliko hiljada godina razvili smo
razum, logiku i sposobnost rasuđivanja. Ono što treba da uradimo
je da pronađemo način kako te potencijale da upotrebimo
kao alatke za prepoznavanje dhamme, a ne kao lične prednosti
ili lične probleme. Ljudi koji razviju svoju sposobnost rasuđivanja
često završe okrećući je protiv samih sebe; postaju veoma
samokritični i čak mrze sami sebe. To je zbog toga što sposobnost
rasuđivanja ima sklonost da se u svemu fokusira na ono
što ne valja. To je rasuđivanje: uviđanje kako se ovo razlikuje od
onog. Kada to radite na sebi, kako se to završi? Dobijete čitavu
listu pukotina i nedostataka, zbog koje vam se čini da ste potpuno
bespomoćni. Kada razvijamo ispravno razumevanje, svoju inteligenciju
koristimo za refleksiju i kontempliranje stvari. Takođe koristimo
sabranost pažnje, tako što smo otvoreni za stvari kakve jesu.
Kada razmišljamo na taj način, koristimo sabranost pažnje i
mudrost zajedno. Dakle, sposobnost razlikovanja koristimo zajedno
sa mudrošću (viđđa), a ne sa neznanjem (aviđđa). Učenje
o četiri plemenite istine treba da vam pomogne da iskoristite
svoju inteligenciju – sposobnost da kontemplirate, promišljate
i zaključujete – na mudar, a ne na samorazarajući način, praćen
pohlepom i mržnjom.
ISPRAVNA NAMERA
Drugi elemenat osmostrukog puta je samma sankappa. Nekad
se ovaj pojam prevodi kao “ispravna misao”, kao mišljenje na
pravi način. Međutim, on zapravo ima više dinamički kvalitet
– kao “namera”, “stav” ili “težnja”. Rado koristim reč “namera”,
koja je puna značenja na ovom osmostrukom putu – jer nas pokreće
namera.Važno je shvatiti da ona nije želja. Pali reč “tanha”
označava želju koja dolazi iz neznanja, dok “sankappa” znači
nameru koja ne dolazi iz neznanja. Namera nam može izgledati
kao nekakva želja, jer u engleskom koristimo reč “želja” za sve,
bilo da nešto nameravamo ili priželjkujemo. Možete misliti da je
namera neka vrsta tanhe, želje da se postane prosvetljen (bhava
tanha) – ali samma sankappa dolazi iz ispravnog razumevanja,
jasnog viđenja. Ona nije želja da se postane bilo šta; ona nije želja
da se postane prosvetljena osoba. Uz ispravno razumevanje,
čitava ta iluzija i način razmišljanja više nemaju smisla. Namera je osećaj, stav ili težnja u nama. Naša se svest diže,
ne ide nadole – jer se ovde ne radi o očajanju! Kada postoji
ispravno razumevanje, mi težimo istini, lepoti i dobroti. Samma
ditthi i samma sankappa, ispravno razumevanje i ispravna
namera se nazivaju pañña ili mudrost i čine prvi od tri dela
osmostrukog puta.
v v v
Možemo se zapitati: Zašto još uvek osećamo nezadovoljstvo,
čak i onda kada imamo najbolje od svega? Nismo potpuno
sretni čak ni kada imamo divnu kuću, kola, savršen brak,
divnu decu i sve ostalo – a svakako nismo zadovoljni ni kada
nemamo sve te stvari! ... Ako ih nemamo, možemo pomisliti:
“Pa dobro, kada bih imao sve najbolje, tada bih bio zadovoljan.”
Ali ne bismo bili. Zemlja uopšte nije mesto našeg zadovoljstva;
nije predviđena da bude. Kada to shvatimo, više ne očekujemo
zadovoljstvo od planete Zemlje; ne postavljamo više takve zahteve.
A sve dok ne shvatimo da naša planeta ne može zadovoljiti
sve naše želje, stalno pitamo: “Zašto, majko Zemljo, ne možeš
da me učiniš zadovoljnim?” Nalik smo bebama koje još sisaju
majku, neprekidno nastojimo da od nje dobijemo što je moguće
više, tražimo od nje da nas neprekidno neguje, hrani i čini
zadovoljnima.
Da smo zadovoljni, ne bismo dovodili u pitanje razne stvari.
A ipak, uviđamo da postoji i nešto više od tog tla pod našim nogama; nešto iznad nas što ne možemo do kraja razumeti.
Imamo sposobnost da se čudimo i donosimo zaključke o životu,
da promišljamo njegovo značenje. Ako hoćete da znate značenje
svoga života, ne možete biti zadovoljni samo materijalnim
bogatstvom, konforom i sigurnošću. Zato imamo nameru da
saznamo istinu. Možete smatrati da je to neka vrsta neodmerene
želje ili namere. “Šta zamišljam, ko sam ja? Sirotan koji
pokušava da sazna istinu o svemu.” A ta namera postoji. Zašto
bismo je imali ako nije moguća? Razmotrimo pojam krajnje
stvarnosti. Apsolutna ili krajnja istina je veoma suptilan koncept;
ideja Boga, večnog života i besmrtnosti je zapravo veoma
suptilna misao. Imamo nameru da upoznamo tu krajnju stvarnost.
Naša animalna strana, međutim, nema tu nameru; ona
ništa ne zna o takvim namerama. Ali u svakom od nas je jedna
intuitivna inteligencija koja želi da zna; ona je uvek u nama, ali
smo skloni da je zanemarimo; ne razumemo je. Skloni smo da
je odbacimo ili da nemamo poverenja u nju – naročito moderni
materijalisti. Smatraju da je ona puka fantazija i da nije nešto
stvarno.
Što se mene tiče, bio sam zaista veoma srećan kada sam
shvatio da ova planeta nije moj pravi dom. Oduvek sam u to
sumnjao. Sećam se da sam još kao mali razmišljao: “Ja ne pripadam
zapravo ovde.” Nikada nisam zaista osećao da je planeta
Zemlja mesto kojem stvarno pripadam – čak i pre nego što sam
postao monah, nikada nisam osećao da se uklapam u društvo.
Za neke ljude, to bi mogla biti samo neuroza, ali bi takođe mogla
biti i ona vrsta intuicije koju imaju deca. Kada ste mladi, um je veoma intuitivan. Um deteta je intuitivno u bliskijem dodiru
sa tajanstvenim silama nego umovi većine odraslih. Kako odrastamo
bivamo uslovljavani da razmišljamo na određene načine
i da imamo okoštale predstave o tome šta je stvarno, a šta nije.
Kako razvijamo svoj ego, društvo nam diktira šta je stvarno a
šta nije, šta je ispravno a šta nije, i počinjemo svet da tumačimo
kroz te okamenjene predstave. Jedna od stvari koje nam se jako
dopadaju kod dece je da ona to još ne čine; ona još uvek na svet
gledaju intuitivnim umom, koji još nije uslovljen.
Meditacija je način razuslovljavanja uma, što nam pomaže
da napustimo sve krute stavove i ideje koje imamo. Ali mi,
obično, ono što je stvarno zanemarujemo, da bismo svu pažnju
usmerili na ono što nije stvarno. To se zove neznanje (aviđđa).
Promišljanje naših ljudskih namera povezuje nas sa nečim
višim nego što je životinjsko carstvo ili planeta Zemlja. Meni
ta veza izgleda istinitija nego ideja da je ovo sve što postoji; da
kada umremo naša tela istrunu i to je sve. Kada razmišljamo i
pitamo se o ovom univerzumu u kojem živimo, vidimo da je
nemerljiv, tajanstven i nedokučiv za nas. Međutim, kada više
verujemo svom intuitivnom umu možemo postati prijemčiviji
za stvari koje smo možda zaboravili ili za koje nikada nismo
ranije bili otvoreni – otvaramo se kada napustimo krute, uslovljene
reakcije.
Možemo imati krutu predstavu o tome da smo ličnost, da
smo muškarac ili žena, Englez ili Amerikanac. Te stvari mogu
biti veoma stvarne za nas i oko njih se možemo veoma rastužiti
ili razljutiti. Čak smo spremni da ubijamo jedni druge zbog tih uslovljenih stavova koje zastupamo i u koje verujemo, a da ih
nikada ne dovedemo u pitanje. Bez ispravne namere i ispravnog
razumevanja, bez paññe, nikada ne uvidimo pravu prirodu tih
stavova.
ISPRAVAN GOVOR, ISPRAVNO DELOVANJE,
ISPRAVNO ŽIVLJENJE
Sīla, moralni aspekt osmostruke staze, sastoji se od ispravnog
govora, ispravnog delovanja i ispravnog života; to znači preuzimanje
odgovornosti za ono što kažemo i vođenje računa o tome
šta činimo svojim telom. Kada sam sabran i svestan govorim na
način koji je primeren vremenu i mestu; slično tome, postupam
ili radim u skladu sa vremenom i mestom. Počinjemo da shvatamo
da moramo paziti na to šta radimo i govorimo; inače, neprestano
ranjavamo sami sebe. Ukoliko učinite ili kažete stvari
koje su neprijatne ili grube, postoji jedna neposredna posledica.
U prošlosti, možda ste bili u stanju da se nosite sa svojim lažima
tako što ste sebi skretali pažnju na nešto drugo, da ne bi morali
da mislite o tome. Mogli ste da potpuno zaboravite na to sve dok
vas na kraju nije ponovo zaokupilo, ali ako praktikujemo sīlu,
čini se da nam se stvari vraćaju odmah. Kada preterujem, nešto
u meni mi kaže: “Ne bi trebalo da preteruješ, treba da si pažljiviji.”
Nekada sam imao naviku da preterujem – to je deo naše
kulture i izgleda savršeno normalno. Ali kada ste svesni, efekat i
najmanje laži ili ogovaranja odmah dolazi, jer ste potpuno otvoreni,
ranjivi i osetljivi. Zato dobro pazite šta radite; shvatate da je
važno biti odgovoran prema onome što činite i govorite. Poriv da se pomogne nekome je korisna dhamma. Ako vidite
nekoga da je pao na pod jer mu je pozlilo, korisna dhamma
vam prostruji kroz glavu: “Pomozi ovom čoveku” i pokušate da
mu pomognete da dođe sebi. Ukoliko to činite čistog uma – ne
zato da biste nešto dobili, već iz čistog saosećanja i zato što tako
treba postupiti – onda je to jednostavno korisna dhamma. To
nije lična kamma; to nije nešto vaše. Ali ako sve to činite iz želje
za korišću i da impresionirate druge ljude ili zato što je ta osoba
bogata i očekujete nekakvu nagradu za svoj postupak, tada
– iako je postupak koristan – vi se lično vezujete za njega i sve to
samo pojačava osećaj sopstva. Kada činimo nešto dobro vođeni
sabranošću i mudrošću, a ne neznanjem, to je onda korisna
dhamma, bez lične kamme. Buda je zato i ustanovio monaški
red da bi muškarci i žene mogli da žive životom vrline, kojem se
ništa ne može zameriti. Kao monah živite u jednom celovitom
sistemu pravila koji nazivamo Patimokkha. Kada živite takvom
disciplinom, čak i ako postupate i govorite nepromišljeno, time
barem ne ostavljate ozbiljne posledice. Ne možete da posedujete
novac, tako da ne možete bilo kuda da odete pre nego što
vas pozovu. Živite u celibatu. Pošto živite od prošenja hrane, ne
ubijate bilo koju životinju. Čak ne berete ni cveće ili lišće, niti
činite bilo šta što na bilo koji način remeti prirodan tok stvari.
Ne ugrožavate bilo koga. Zapravo, u Tajlandu smo morali da
nosimo cediljke kako bismo iz vode izvadili bilo kakvo živo
biće, kao što su larve komaraca. Potpuno je zabranjeno namerno
ubiti bilo šta.
Po ovakvim pravilima živim sada već dvadeset pet godina, tako da nisam počinio nijedno karmički ozbiljnije delo. Tako
se vežbajući, živimo na veoma neškodljiv, veoma odgovoran
način. Možda je najteže sa govorom; navike u govoru je najteže
iskoreniti i napustiti – ali i tu je moguće poboljšanje. Zahvaljujući
refleksiji i kontemplaciji, počinjemo da uviđamo koliko je
neprijatno kada kažemo nešto nepromišljeno ili kada naklapamo
bez ikakvog razloga.
Što se tiče nezaređenih Budinih sledbenika, ispravan život
je nešto što je razvijeno onda kad znate koje namere stoje iza
onoga što činite. Možete pokušati da izbegnete ugrožavanje drugih
živih bića ili da zarađujete za život na način koji ne ugrožava
druge. Možete takođe pokušati da izbegnete život kojim ćete
izazvati druge ljude da postanu zavisni od droga ili alkohola ili
može ugroziti ekološku ravnotežu planete. Dakle, ova tri člana
– ispravno delovanje, ispravan govor i ispravan život – slede iz
ispravnog razumevanja ili savršenog znanja. Sīla se odnosi na
naš govor i postupke. Sa sīlom obuzdavamo seksualni poriv ili
korišćenje tela za nasilje – ne koristimo ga za ubijanje ili krađu.
Na taj način, pañña i sīla rade zajedno u savršenom skladu.
ISPRAVAN NAPOR, ISPRAVNA SABRANOST,
ISPRAVNA KONCENTRACIJA
Ispravan napor, ispravna sabranost, ispravna koncentracija odnose
se na vaš duh, na vaše srce. Kada mislimo na duh, pokazujemo
na centar grudi, na srce. Tako imamo tri člana: pañña
(glava), sīla (telo) i samadhi (srce). Svoje telo možete iskoristiti
kao shemu, kao simbol osmostrukog puta. Ova tri dela su spojena, funkcionišu zajedno i podupiru jedan drugog. Nijedan ne
dominira nad ostalima, niti koristi ili odbacuje bilo šta.
Oni deluju zajedno: mudrost ispravnog razumevanja i ispravne
namere; zatim moral, koji je ispravan govor, ispravno
delovanje
i ispravan život; i na kraju ispravan napor, ispravna
sabranost i ispravna
koncentracija
– uravnotežen, smiren um,
emocionalni mir. Mir je tamo gde su emocije uravnotežene i
podupiru jedna drugu. Tamo gde se ne kreću skokovito goredole.
Postoji osećaj spokojstva, mira; harmonija između intelekta,
instinkata i emocija savršena je. Oni se oslanjaju jedno
drugo, pomažu jedno drugom. Ne sukobljavaju se više, niti nas
dovode do ekstrema, te otuda osećamo beskrajnu smirenost u
umu. Iz osmostruke staze rađa se osećanje olakšanja i neustrašivosti
– osećanje spokojstva i uravnoteženosti. Osećamo olakšanje,
umesto strepnje, napetosti i emocionalnih konflikata.
Rađa se jasnoća; rađa se smirenost, stabilnost, znanje. Taj uvid
plemenite osmostruke staze treba razvijati; to je bhavana. Reč
bhavana koristimo da označimo razvoj.
ASPEKTI MEDITACIJE
Ova refleksivnost uma ili emocionalni balans razvijaju se kao
rezultat praktikovanja koncentracije i sabranosti pažnje kroz
meditaciju. Na primer, možete eksperimentisati i provesti jedan
sat u samatha meditaciji, gde svoj um koncentrišete na jedan
objekat, recimo na osećaj daha. Držite ga neprestano u svesti,
tako da postoji kontinuitet njegovog prisustva u umu. Na taj
način krećete se ka onome što se događa u vašem telu, umejsto da ste odvučeni ka objektima čula. Ukoliko u sebi nemate
neko utočište, tada se stalno usmeravate ka spolja, zaokupljeni
ste knjigama, hranom ili raznim drugim stvarima koje odvlače
pažnju. Ali to beskrajno kruženje uma veoma iscrpljuje. Zato,
umesto toga, vežbamo da posmatramo dah – a to znači da morate
da se okrenete sebi i ne sledite više naviku da tražite nešto
van sebe. Morate pažnju usmeriti na disanje sopstvenog tela i
koncentrisati um na tu senzaciju. Kako napuštate grublje oblike,
postajete zapravo samo to osećanje, sam taj znak. U šta god
se zadubite, postajete to za izvesno vreme. Kada se zaista koncentrišete,
pretvorili ste se upravo u to stanje stišanosti. Postali
ste stišani. To je ono što nazivamo bivanjem. Samatha meditacija
je proces bivanja.
Ali ta stišanost, ako je istražite, nije stišanost koja zadovoljava.
Nešto u njoj nedostaje, jer zavisi od tehnike, od toga
da smo vezani za nešto, nešto što još uvek počinje i završava
se. Šta god da postanete, možete to biti jedino privremeno, to
postojanje je stvar koja se menja. To nije trajno stanje. Tako, šta
god da postanete, to će i da prestane. To nije krajnja realnost.
Nije važno koliko duboko idete u koncentraciji, uvek će biti reč
o jednom nezadovoljavajućem stanju. Samatha meditacija vas
vodi do veoma visokih i nadahnjujućih stanja uma – ali i ona
su prolazna.
Zatim, ako tokom narednog sata praktikujete vipassana
meditaciju, tako što ćete biti samo sabrani i ne reagovati na bilo
šta, prihvatajući nepouzdanost, tišinu i prolaznost svih stanja,
rezultat je da ćete osetiti mir, a ne stišanost. I taj mir je savršen mir. Potpun je. To nije stišanost proizašla iz samathe, koja u
sebi ima nešto nesavršeno ili nezadovoljavajuće, čak i kada je
na vrhuncu. Shvatanje prolaznosti, kako ga sve više razvijate i
produbljujete svoje razumevanje, donosi vam istinski mir, nevezivanje,
nibbanu.
Samatha i vipassana su dva dela meditacije. Jedan razvija
stanja koncentracije uma i to na neke suptilne objekte, tako da
time i vaša svest postaje suptilna. Ali postavši toliko suptilni, razvivši
prijemčiv intelekt i ukus za veliku lepotu, sve nam postaje
grubo i nepodnošljivo, jer se vezujemo za ono što je suptilno.
Ljudi koji su čitav svoj život posvetili razvijanju takve suptilnosti
na kraju su ustanovili da je život užasno frustrirajući i
zastrašujući, onda kada više nisu u stanju da održe tako visoke
standarde.
RACIONALNOST I EMOCIJA
Ako volite racionalnu misao i vezani ste za ideje i opažaje, tada
ste skloni da prezirete emocije. Tu sklonost možete zapaziti ako,
kad počnete da osećate emocije, kažete: “Sad ću s tim da prekinem.
Ne volim da osećam takve stvari.” Ne volite da osećate
bilo šta, jer vas čistota inteligencije i racionalno razmišljanje
dovoljno ispunjavaju zadovoljstvom. Um uživa u svojoj racionalnosti
i kontrolisanosti, u načinu na koji stvara smisao. Tako
je jasan i precizan, kao matematika – ali emocije su na svakom
koraku, zar ne? One nisu jasne, one nisu precizne i lako mogu
izmaći kontroli.
Zato se svoja emocionalna priroda često prezire. Plašimo je se. Na primer, ljudi se često plaše emocija zato što smo odgajani
da verujemo da muškarci ne plaču. Kao dečak, barem moja generacija,
učeni smo da dečaci ne plaču, tako da smo pokušavali
da se prilagodimo onim standardima kakvi su važili za dečake.
Rekli bi nam: “Ti si dečak” i onda bismo pokušavali da budemo
ono što su nam roditelji govorili da bi trebalo da budemo.
Društvena sredina utiče na naš um i zato nam se emocije čine
neugodnim. Ovde u Engleskoj ljudima se najčešće emocije čine
veoma neugodnim; ako ste malo emocionalniji, oni pretpostavljaju
da mora da ste Italijan ili neke druge nacionalnosti.
Ako ste vrlo racionalni i sve ste proračunali, onda vam nije
jasno šta da radite kada ljudi postanu emocionalni. Ako neko
počne da plače, pomislite: “Šta bi trebalo da uradim?” Možda
kažete: “Razvedri se, draga, sve je u redu. Biće dobro, nemaš
zašto da plačeš.” Ako ste veoma vezani za racionalno mišljenje,
pokušavate da sve to neutrališete logikom; ali emocije se ne
uklapaju u logiku. One često reaguju na logiku, ali se ne uklapaju
u nju. Emocija je veoma osetljiva stvar i deluje na način
koji ponekad ne razumemo. Ukoliko nikada nismo proučavali
i pokušavali da razumemo šta znači to osetiti život, zaista se
otvoriti i dopustiti sebi da budemo senzitivni, onda su emocionalne
stvari za nas vrlo zastrašujuće i preteće. Ne shvatamo o
čemu se tu uopšte radi, jer smo odbacili taj deo sebe.
Na svoj trideseti rođendan shvatio sam da sam ja jedan
emocionalno nerazvijen čovek. Bio je to za mene važan rođendan.
Shvatio sam da sam potpuno odrastao, zreo čovek – nisam
sebe više smatrao mladićem, ali emocionalno mislim da sam bio na nivou deteta od šest godina. Zaista se nisam mnogo
razvijao na tom planu. Iako sam mogao da održavam neku vrstu
trezvenosti i prisebnosti zrelog čoveka u društvu, nisam se
uvek tako i osećao. Još uvek sam imao veoma snažna nerazrešena
osećanja i strahove u svom umu. Postalo je očevidno da na
tome nešto moram uraditi, jer je pomisao da bih ostatak života
mogao provesti na emocionalnom nivou šestogodišnjaka bila
sasvim obeshrabrujuća. Mnogi članovi našeg društva se ovde
zaglave. Na primer, američko društvo vam ne dopušta da se
razvijate emocionalno, da sazrete. Ono uopšte ne razume tu
potrebu, te otuda i ne obezbeđuje u tom smislu bilo kakav ventil
za muškarce. Društvo ne obezbeđuje tu vrstu uvođenja u svet
odraslih; očekuje se da budete nezreli čitav svoj život. Treba da
postupate zrelo, ali se ne očekuje i da budete zreli. Zato je takav
veoma mali broj ljudi. Emocije nisu zaista shvaćene i razrešene
– njihove detinjaste tendencije su samo potisnute, ali ne i razvijene
do svoje zrelosti.
Ono što meditacija čini je da pruži šansu da sazrimo na
emocionalnom
planu. Savršena emocionalna zrelost bila bi
samma
vayama, samma sati i samma samadhi. Ovo je jedno
razmišljanje; ne zadovoljite se time što ćete ga samo pročitati
– o njemu treba i da razmislite. Savršena emocionalna
zrelost
obuhvata ispravan napor, ispravnu sabranost i ispravnu
koncentraciju.
Ona postoji uvek kada nismo zarobljeni promenama
i
nestalnošću, tamo gde imamo ravnotežu i jasnoću,
gde smo u
stanju da budemo prijemčivi i osetljivi. STVARI KAKVE JESU
Uz pomoć ispravnog napora moguć je smiren prilaz, situaciji
umesto panike proizašle iz razmišljanja da od mene zavisi da
sve bude kako treba i da svačiji problemi budu rešeni. Činimo
najbolje što možemo, ali takođe uviđamo da nije do nas da uradimo
sve i sve učinimo valjanim.
Dok sam sa Ađan Čaom bio u Vat Pa Pongu, mogao sam
da vidim mnoštvo stvari koje su u manastiru išle loše. Zato sam
otišao do njega i rekao mu: “Ađan Ča, te stvari loše idu; trebalo
bi nešto uraditi oko njih.”Pogledao me je i rekao: “Ah, mnogo
patiš, Sumedo. Mnogo patiš. Ali promeniće se to.” Pomislio
sam: “Njega baš briga. Ovo je manastir kojem je posvetio ceo
svoj život i on jednostavno pušta stvari da idu naopako!” Ali
bio je u pravu. Posle izvesnog vremena počelo je da se menja i,
uporedo sa tim, ljudi su počeli da uviđaju šta su radili. Ponekad
treba da ostavimo stvari naopako, kako bi i to ljudi uvideli i
iskusili.
Shvatate li na šta mislim? Ponekad je situacija u našem životu
jednostavno takva. Ne možemo ništa da uradimo i mi joj
dopuštamo da bude baš takva; čak i ako ide na gore, dopuštamo
da ide na gore. Ali to nije neko fatalističko ili negativno razmišljanje;
to je neka vrsta strpljenja – spremnost da budemo sa
nečim; dopustiti mu da se prirodno promeni, a ne egoistički
pokušavati da sve poređamo i počistimo, a samo zbog odbojnosti
i gnušanja prema zbrci.
Tako, kada nas ljudi okrznu, nismo uvek povređeni, ranjeni
ili uznemireni onim što se dogodilo, niti smo rastrojeni ili uništeni onim što nam ljudi kažu ili učine. Jedna osoba koju znam
ima sklonost da u svemu preteruje. Ukoliko nešto danas krene
naopako, reći će: “Potpuno sam i do kraja rastrojena!” – iako je
reč tek o malom problemu. Međutim njezin um preteruje u tolikoj
meri da i mala stvar može da joj apsolutno uništi dan. Kada
vidimo to, trebalo bi da shvatimo da postoji velika neravnoteža,
jer male stvari ne bi trebalo da rastroje bilo koga.
Ja sam shvatio da me je lako povrediti, zato sam uzeo zavet
da neću biti povređen. Uočio sam kako me lako povrede i
male stvari, namerno ili nenamerno. Vidimo kako je lako biti
povređen, ranjen, uvređen, uznemiren ili zabrinut – kako nešto
u nama stalno pokušava da sve bude lepo, ali se uvek oseća
pomalo uvređeno ovim ili malo povređeno onim. Razmišljajući
o ovome možemo uvideti da je svet jednostavno takav; on je
jedno delikatno mesto. On vas neće uvek tetošiti i činiti srećnim,
sigurnim i dobro raspoloženim. Život je prepun stvari
koje mogu uvrediti, povrediti, raniti ili rastrojiti. To je život.
Takav je. Ukoliko neko govori ljutitim tonom, osetite to. A onda
se um može nadovezati na to i biti uvređen: “Ah, zaista me je
uvredilo kad mi je to rekla; znaš, to nije bio lep ton. Osećam se
povređen. Nikada nisam učinio bilo šta da je povredim.” Jedan
deo uma se tako vrti u krug, zar ne – i iznova bivate rastrojeni,
ranjeni i uvređeni! Ali ako kontemplirate ovu situaciju, shvatate
da je to samo osetljivost. Kada promišljate na ovakav način, to
ne znači da pokušavate da ne osećate. Kada vam se neko obraća
neprijatnim tonom, to ne znači da vi to ne osećate. Mi ne pokušavamo
da budemo neosetljivi. Umesto toga, pokušavamo da tome ne pridamo pogrešno značenje, da ne primimo lično.
Imati izbalansirane emocije znači da ljudi mogu reći stvari koje
su uvredljive i da to možete da podnesete. Imate balans i emocionalnu
snagu da ne budete povređeni, ranjeni i rastreseni onim
što se događa u životu.
Ukoliko ste neko ko je stalno povređen životom, tada morate
bez prekida da bežite i sakrivate se. Ili vam je neophodno
da pronađete grupu poslušnih laskavaca koji će vas stalno okruživati,
ljude koji će govoriti: “Sjajan si, Ađan Sumedo”. “Jesam li
zaista sjajan?” “Da, jesi.” “Ah ti to samo tako kažeš.” “A, ne, ne,
to je iz dubine duše.” “Ali vidi, onaj čovek tamo ne misli da sam
sjajan.” “Ah, on je glup!” “Da, to sam i mislio.” To je kao priča
o carevom novom odelu, zar ne? Morate da tražite specijalno
okruženje, tako da vas sve afirmiše – sve je sigurno i ne ugrožava
vas na bilo koji način.
SKLAD
Kada postoje ispravan napor, ispravna sabranost i ispravna koncentracija,
tu je i neustrašivost. Ona je tu zato što nema čega da
se bojimo. Imamo snagu da pogledamo stvari i ne protumačimo
ih na pogrešan način; imamo mudrost da posmatramo i
promišljamo život; imamo sigurnost i pouzdanost sīle, snagu
svoje posvećenosti moralu i odlučnosti da činimo dobro i uzdržimo
se od lošeg, počinjenog telom i govorom. Na taj način,
čitava stvar stoji zajedno kao put razvoja. To je savršen put, jer
sve pomaže i podstiče; telo, emocionalna priroda (osećanja) i
intelekt. Oni su u savršenom skladu, podupiru jedno drugo. Bez tog sklada, naša instrinktivna priroda može prevladati.
Ukoliko nemamo posvećenost moralu, tada naši instinkti
mogu preuzeti kontrolu. Na primer, ako samo sledimo seksualne
želje, bez ikakvog obaziranja na moral, tada se upetljavamo
u mnoge stvari koje izazivaju odbojnost prema samom sebi. Tu
su preljuba, promiskuitet i bolesti, kao i sva ona uznemirenost
i konfuzija koji dolaze kada našom instinktivnom prirodom ne
vladaju ograničenja morala.
Možemo svoju inteligenciju iskoristiti za prevaru i laganje,
zar ne, ali kada imamo moral kao temelj, tad nas vodi mudrost i
samadhi. Oni nas vode do emocionalne ravnoteže i emocionalne
snage. Ali mi ne koristimo mudrost za potiskivanje osećajnosti.
Ne gospodarimo svojim emocijama uz pomoć mišljenja,
potiskujući svoju emocionalnu prirodu. A upravo to često radimo
na Zapadu; upotrebili smo svoje racionalne misli i ideale da
gospodarimo i potisnemo naše emocije, postajući tako neosetljivi
na stvari, na život, na same sebe. Međutim, u praktikovanju
sabranosti pažnje putem vipassana meditacije um je potpuno
prijemčiv i otvoren, tako da poseduje onu puninu i jedan kvalitet
sveobuhvatnosti. I zato što je otvoren, um je istovremeno
kao ogledalo, reflektivan, odražava stvari. Kada se koncentrišete
na neku tačku, um vam više nije refleksivan – zadubljen je u
svojstva tog objekat. Refleksivna sposobnost uma dolazi kroz
pažnju, celovitost uma. Ne filtrirate, niti ne birate bilo šta. Samo
posmatrate kako sve što nastane i nestane. Posmatrate to da ako
ste vezani za nešto što je nastalo, ono i nestaje. Doživljavate to
da iako je privlačno dok nastaje, ono se i menja pre nego što nestane. Tada se njegova privlačnost smanjuje i moramo pronaći
nešto drugo čime ćemo se zaokupiti.
Pošto smo ljudska bića, moramo dotaći zemlju, prihvatiti
ograničenja ovog ljudskog obličja i života na ovoj planeti.
I kad to učinimo, tada izlaz iz patnje nije beg pred ljudskim
iskustvima u življenje u nekim uzvišenim stanjima svesti, već
prihvatanje sveukupnosti svih ljudskih i Brahma stanja putem
meditacije. Na taj način, Buda je ukazao na potpuno oslobođenje,
umesto privremenog bekstva u iskustva suptilnosti i lepote.
Na to je Buda mislio ukazujući na put ka nibbani.
OSMOSTRUKI PUT KAO
POLAZIŠTE U RAZMIŠLJANJU
Na ovom osmostrukom putu, njegovih osam elemenata dejstvuju
zajedno poput osam stubova koji vas podupiru. Oni
nisu poređani linearno: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8; oni rade zajedno.
Ne razvijate prvo paññu, a onda kada imate paññu možete da
razvijate sīlu; a kada ste razvili sīlu onda ćete imati samadhi.
Tako mi to zamišljamo, zar ne: “Prvo imate jedno, pa drugo, pa
treće.” Kao jedno praktično ostvarenje, razvijanje osmostrugog
puta je iskustvo trenutka, celovitosti u jednom. Svi delovi kao
celina, to nije linearan proces – mada mi mislimo drugačije, jer
uvek u jednom trenutku možemo imati samo jednu misao. Sve
što sam rekao o osmostrukom putu i četiri plemenite istine je
samo razmišljanje. Ono što je zaista važno za vas je da shvatite
šta zapravo radim dok razmišljam, a ne da to što ja govorim
uzmete zdravo za gotovo. To je proces unošenja osmostrukog puta u vaš um, njegovog korišćenja kao podsticaja za razmišljanje,
tako da mu možete uočiti pravo značenje. Nemojte misliti
da to znate samo zato što znate da kažete: “Samma ditthi znači
ispravno razumevanje. Samma sankappa znači ispravna misao.”
To je intelektualno razumevanje. Neko drugi bi mogao da kaže:
“Ne, mislim da samma sankappa znači...” A vi odgovorite: “Ne,
u knjizi piše da je to ispravna misao. Nisi u pravu.” To nije promišljanje.
Možemo samma sankappa prevesti kao ispravna misao ili
stav ili namera; ispitajmo stvari. Možemo te alate iskoristiti za
kontemplaciju, umesto da mislimo kako su one apsolutno fiksirane
i da ih moramo prihvatiti na jedan pravoveran način; a
svako odstupanje od te interpretacije je jeres. Nekad naši umovi
razmišljaju na tako rigidan način, ali mi pokušavamo da prevaziđemo
takav način razmišljanja razvijajući um koji se kreće,
posmatra, istražuje, razmatra, čudi se i razmišlja. Pokušavam da
svakog od vas ohrabrim da budete dovoljno odvažni da mudro
razmotrite stvari kakve jesu, umesto da vam neko drugi govori
jeste li ili niste spremni za prosvetljenje. Zapravo, budističko
učenje je u tome da budemo prosvetljeni sada, umesto da činimo
nešto kako bismo postali prosvetljeni. Ideja da morate nešto
učiniti da biste postali prosvetljeni može proizaći samo iz pogrešnog
razumevanja. Tada je prosvetljenje samo novo stanje
koje zavisi od nečega drugog – te otuda zapravo nije prosvetljenje.
Ono je samo percepcija prosvetljenja. Međutim, ja ne
govorim o bilo kojoj vrsti percepcije, već o tome da smo budni i
otvoreni prema stvarima kakve jesu. Jedino sadašnji trenutak je ono što možemo posmatrati: još ne možemo posmatrati budućnost,
a onog što je bilo juče možemo se samo sećati. Budistička
praksa je sva okrenuta ka ovde i sada, ka posmatranju stvari
kakve jesu. I kako to da činimo? Pa, prvo moramo da zavirimo
u svoje sumnje i strahove – jer smo toliko vezani za sopstvene
stavove i mišljenja da nas to dovodi u sumnju o tome šta da
činimo. Neko bi mogao razviti lažno poverenje u sebe, verujući
da je prosvetljen. Ali verovanje da ste prosvetljeni ili da niste
prosvetljeni je takođe obmana. Ja ukazujem na to da budemo
prosvetljeni, umesto da verujemo u to. A da bismo to bili, moramo
se otvoriti prema stvarima kakve jesu.
Počinjemo od stvari kakve jesu i to dok se događaju, upravo
sada – jedna od takvih je recimo naš dah. I kakve to veze ima sa
istinom, sa prosvetljenjem? Da li posmatranje mog daha znači
da sam prosvetljen? Ali što više pokušavate da o tome razmišljate
i razumete o čemu se tu radi, osećate se sve nesigurnijim i neizvesnijim.
Sve što možemo da uradimo u ovom obliku u kojem
smo jeste da napustimo obmanu. A to znači praktikovanje četiri
plemenite istine i razvijanje plemenitog osmostrukog puta.

Četiri plemenite istine 3 dio

TREĆA PLEMENITA ISTINA
Šta je plemenita istina o prestanku patnje?
To je slabljenje i nestanak te iste želje, bez ostatka;
njeno odbacivanje, odustajanje od nje, napuštanje
i odvraćanje od nje. Ali gde se to ta želja napušta i nestaje?
Gde god postoji nešto što je prijatno i izvor je zadovoljstva,
tu se ta želja napušta i nestaje.
Postoji ta plemenita istina o prestanku patnje: takva
beše vizija, uvid, mudrost, znanje i jasnoća koji se
u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam čuo.
Ovu plemenitu istinu treba spoznati potpunim
razumevanjem prestanka patnje...
Ova plemenita istina jeste spoznata potpunim
razumevanjem prestanka patnje: takva beše vizija,
uvid, mudrost, znanje i jasnoća koji se u meni javiše
o stvarima za koje se do tada nije znalo.
(Samyutta nikaya LVI, 11)
Treća plemenita istina sa svoja tri aspekta je: “Postoji prestanak
patnje, dukkhe. Prestanak dukkhe treba postići. Prestanak dukkhe
je postignut.”
Čitav cilj budističkog učenja je da razvije um koji posmatra
stvari, kako bi se oslobodio iluzija. Četiri plemenite istine
su učenje o napuštanju kroz istraživanje ili pronicanje – kontemplaciju: “Zašto je to baš tako? Zašto na taj način?” Dobro
je razmatrati stvari kao što su: zašto monasi briju glavu ili zašto
Budini kipovi izgledaju baš tako. Samo ih kontempliramo...
um ne formira stav o tome jesu li oni dobri, loši, korisni ili
beskorisni. Um se zapravo otvara i razmatra: “Šta to znači? Šta
monasi predstavljaju? Zašto nose posude za hranu? Zašto ne
mogu da imaju novac? Zašto ne mogu sami da uzgajaju hranu?”
Kontempliramo kako je ovakav način života očuvao tradiciju i
omogućio da ona bude preneta od njezinog utemeljivača Gotame
Bude do danas.
Promišljamo u isto vreme dok vidimo patnju; dok vidimo
prirodu te želje; dok prepoznajemo da poistovećivanje sa željom
jeste patnja. Tada dolazimo do uvida koji dopušta želji da
mine, postižemo ne-patnju, prestanak patnje. Ovi uvidi mogu
doći jedino kroz posmatranje i promišljanje; oni ne mogu doći
kroz verovanje. Ne možete snagom volje doći do uvida; zaista
kontemplirajući i razmatrajući te istine dopuštamo da uvidi
dođu k nama. Oni dolaze jedino ako je um otvoren i prijemčiv
za učenje - slepo verovanje se svakako ne savetuje, niti se očekuje
od bilo koga. Umesto toga, um mora težiti prijemčivosti,
odmeravanju i razmatranju.
Takvo mentalno stanje veoma je važno – ono je put izlaska
iz patnje. Nije to stanje uma koji ima čvrste stavove i predrasude,
koji unapred misli da sve zna ili jednostavno uzima zdravo
za gotovo sve što drugi ljudi kažu. To je um koji je otvoren za te
četiri plemenite istine i može analizirati nešto što smo u stanju
da vidimo u nama samima. Ljudi retko shvataju ne-patnju, jer ona zahteva naročitu vrstu
spremnosti da se odvagne i istraži, da se ode iza opipljivog
i očiglednog. Ona zahteva spremnost da zapravo posmatramo
sopstvene reakcije, sposobnost da uvidimo sopstvene vezanosti
i kontempliramo: “Kako to izgleda biti vezan za nešto?”
Na primer, osećam li se srećno ili oslobođeno vezujući se za
želju? Da li me to nadahnjuje ili me čini potištenim? Ova pitanja
su za vas da ih istražujete. Ako ustanovite da time što ste vezani
za svoje želje bivate oslobođeni, onda im se prepustite. Pribijte
se još čvršće uz svoje želje i posmatrajte kakav je rezultat.
Što se moje prakse tiče, uvideo sam da me vezivanje za
moje želje pre il i kasnije vodi do patnje. U to nije bilo nikakve
sumnje. Mogu da vidim koliko mi je patnje u životu donelo
vezivanje za materijalne stvari, najrazličitije ideje, stavove ili
strahove. Mogu da vidim sve vrste nepotrebne patnje koju sam
sâm sebi prouzrokovao vezivanjem, jer nisam znao ništa bolje
da uradim. Odrastao sam u Americi – zemlji slobode. Ona
vam obećava pravo da budete srećni, ali ono što zapravo pruža
jeste pravo da budete vezani za najrazličitije stvari. Amerika
vas ohrabruje da budete srećni koliko god je to u vašoj moći,
ali tek pribavljajući materijalne predmete. Međutim, ako radite
sa četiri plemenite istine, vezanost je nešto što treba razumeti
i kontemplirati; tada dolazi uvid u značaj ne-vezivanja. To nije
neki intelektualni stav ili komanda iz vašeg mozga kojom vam
se naređuje da ne budete vezani; to je samo prirodan uvid u
ne-vezivanje ili ne-patnju. ISTINA PROLAZNOSTI
Ovde u Amaravatiju recitujemo Dhamma-ćakka-ppavattana
suttu
u njezinom tradicionalnom obliku. Kada je Buda održao
taj govor o četiri plemenite istine, samo ga je jedan od petorice
sledbenika koji su ga slušali zaista razumeo; samo jedan od njih
je imao duboki uvid. Ostaloj četvorici se govor dopao i pomislili
su: “Zaista veoma lepo učenje”, ali je samo jedan, po imenu
Kondanja, zaista do kraja razumeo o čemu je Buda govorio.
Deve su takođe slušale propoved. Deve su nebeska, eterična
stvorenja, daleko superiornija u odnosu na nas. Ona nemaju
ovakva gruba tela; ona imaju eterična tela, lepa su i inteligentna
bića. I premda su bila ushićena saslušavši govor, nijedno od njih
nije njime bilo prosvetljeno.
Znamo da su bila veoma srećna zbog Budinog prosvetljenja
i da su kroz nebesa pronela vest kad su saslušali učenje. Prvo
ga je čuo jedan red deva, on ga je saopštio drugom i uskoro su
sve deve slavile – sve do najvišeg Brahma sveta. Velika je radost
bila što je pokrenut točak Dhamme i deve i brahme su slavili to.
Međutim, jedino je Kondanja, jedan od pet slušalaca, bio prosvetljen
kada je čuo propoved. Pri samom kraju sutte, Buda ga
je oslovio: “Añña Kondaña”. “Añña” označava duboko znanje,
dakle “Añña Kondaña” znači “Kondanja-koji-zna”.
Šta je Kondanja znao? Kakav je bio taj njegov uvid koji je
Buda pohvalio na samom kraju propovedi? To beše: “Sve što
nastane mora i da nestane.” Ovo nam ne mora zvučati kao neko
veliko znanje, ali ono u sebi sadrži jedan univerzalan obrazac: sve što nastane mora i da nestane, prolazno je i nije “ja”... Zato
se ne vezujte za njega, ne budite zavedeni onim što nastaje i
nestaje. Ne uzimajte za utočište, kao nešto u čemu prebivate i u
šta verujete, bilo šta što nastaje – jer ta stvar će i nestati.
Ako želite da patite i straćite svoj život, lutajte unaokolo
tragajući za stvarima koje nastaju. Sve one će vas odvesti do
kraja, do nestanka, i nećete biti ni za trunku mudriji. Tumaraćete
ponavljajući one iste stare, jednolične navike i kada dođe
trenutak da umrete, ispašće da ništa značajno niste naučili na
osnovu svog života.
Umesto da samo razmišljate o tome, zaista kontemplirajte:
“Sve što nastane mora i da nestane”. Primenite to na život u celini,
na sopstveno iskustvo. Tada ćete razumeti. Samo registrujte:
početak... kraj. Posmatrajte stvari onakve kakve one jesu. Ovaj
čulni svet u kojem živimo sav se vrti oko nastanaka i prestanaka,
početka i kraja; a ispravno razumevanje, samma ditthi, može
postojati već u ovom životu. Ne znam koliko je Kondanja živeo
posle Budine propovedi, ali on je u tom trenutku bio prosvetljen.
Upravo tada imao je savršeno razumevanje.
Želeo bih da naglasim koliko je važno razvijati taj način
posmatranja. Umesto da samo razvijamo metod smirivanja
svoga uma, što svakako jeste jedan deo prakse, uočite da prava
meditacija jeste posvećenost mudrom istraživanju. Ona uključuje
odvažno nastojanje da duboko zagledate u stvari, ne da
analizirate sebe i pravite zaključke zašto vi kao jedinka patite,
već odlučnost da zaista sledite put sve dok ne stignete do produbljenog
razumevanja. Takvo savršeno razumevanje zasnovano je na obrascu nastanka i prestanka. Kada jednom razumete taj
zakon, uočavate da se sve uklapa u taj obrazac.
Ovo nije metafizičko pitanje: “Sve što nastane mora i da
nestane.” Ono se ne odnosi na krajnju stvarnost – stvarnost besmrtnosti;
ali ako potpuno razumete i znate da sve što nastane
mora i da nestane, tada ćete doživeti krajnju stvarnost, besmrtnost,
večnu istinu. To su sredstva korisna za dostizanje najvišeg
stanja. Obratite pažnju na razliku: ovaj iskaz nije metafizički,
već nas on vodi do metafizičkog doživljaja.
SMRTNOST I NESTAJANJE
Posmatranjem četiri plemenite istine mi u svest dovodimo
upravo ovaj problem ljudske egzistencije. Suočavamo se sa tim
osećanjem otuđenja i slepe vezanosti za svet čula, vezanosti za
nešto što je odvojeno, drugačije i što se izdvaja u svesti. Iz neznanja,
vezujemo se za želje za čulnim zadovoljstvima. Kada se
identifikujemo sa onim što je prolazno ili povezano sa smrću i
što je nezadovoljavajuće, već samo to vezivanje jeste patnja.
Čulna zadovoljstva su sva odreda prolazna zadovoljstva. Šta
god vidimo, čujemo, dodirnemo, okusimo, pomislimo ili osetimo
jeste prolazno – osuđeno na smrt. Zato, kada se vezujemo
za prolaznost čula, vezujemo se za smrt. Ako to nismo kontemplirali
ili razumeli, jednostavno se slepo vezujemo za prolaznost,
nadajući se da možemo da je odložimo makar za kratko.
Pretvaramo se da ćemo zaista biti srećni sa stvarima za koje se
vezujemo – a na kraju se ipak osetimo razočaranima, očajnim
i promašenim. Možda i uspemo u nečemu što smo naumili, ali i to je prolazno. Onda se vezujemo za neko drugo stanje koje
vodi u smrt. Na kraju, možda, ispunjeni željom da umremo,
možemo se vezati za samoubistvo ili uništenje – ali i sama smrt
je tek novo stanje koje, preporađanjem, vodi do nove smrti. Za
šta god da se vežemo unutar te tri vrste želje, vezujemo se za
smrt – a to znači da ćemo opet iskusiti razočarenje i očaj.
Očaj je smrt svesti; potištenost je vrsta iskustva umiranja
svesti. Kao što telo umire fizičkom smrću, umire i um. Mentalna
stanja i funkcije umiru; mi to nazivamo ih očajem, dosadom,
potištenošću i strepnjom. Kad god se vežemo i osetimo dosadu,
očajanje, strepnju i tugu, skloni smo da potražimo neko drugo
prolazno stanje koje nastaje. Na primer, osećate očajanje i
pomislite: “Želim komad torte”. I već krećete! Na trenutak se
prepuštate slatkom, ugodnom, čokoladnom ukusu toga kolača.
U tom trenutka nešto nastaje – vi ste zapravo postali slatki,
ugodan, čokoladni ukus! No, ne možete sa tim ostati jako dugo.
Progutali ste kolač i šta je ostalo? Morate da se okrenete nečem
drugom. To je “nastajanje”.
Zaslepljeni smo, zarobljeni u tom procesu nastajanja na
čulnom planu. Ali upoznavanjem želje, a bez presuđivanja o
lepoti ili ružnoći tog čulnog plana, na kraju uspevamo da želju
vidimo onakvom kakva jeste. Onda, odlažući sa strane te želje
umesto da se poistovećujemo sa njima, doživljavamo nirodhu,
prestanak patnje. To je treća plemenita istina, koju moramo
iskusiti svako za sebe. Kažemo: “Postoji prestanak” i znamo da
je nešto prestalo. DOPUSTITI STVARIMA DA NASTANU
Pre nego što možete da napustite stvari, morate im dopustiti da
se pojave u polju pune svesti. U meditaciji, naš cilj je da na pravi
način dopustimo podsvesti da se pojavi u polju svesti. Sva očajanja,
strahovi, strepnje, potiskivanja i ljutnja slobodno mogu
da postanu deo svesti. Ljudi su skloni da se poistovećuju sa
veoma visokim idealima. Možemo se veoma razočarati u sebe
kad ponekad osetimo da nismo toliko dobri kako bi trebalo da
budemo ili ako se naljutimo, a ne bi trebalo – sve sami “treba”
i “ne treba”. Tada stvaramo želju da se oslobodimo loših stvari
– i ta želja ima kvalitet ispravnosti. Čini nam se ispravnim da se
oslobodimo loših misli, ljutnje i ljubomore, jer dobar čovek “ne
bi trebalo da bude takav”. Tako stvaramo krivicu.
Posmatrajući čitav ovaj proces, osvešćujemo želju da postignemo
taj ideal i želju da se oslobodimo tih loših stvari. Uspevši
u tome, u stanju smo da ih napustimo – i tako, umesto da postanete
savršena osoba, napuštate tu želju. Ono što preostaje je
čisti um. Nema potrebe da postajemo savršena osoba, jer čisti
um je mesto gde savršeni ljudi nastaju i nestaju.
Prolaznost je lako razumeti na jednom intelektualnom nivou,
ali iskusiti je može biti prilično teško, jer to podrazumeva
boravljenje u stanju za koje smatramo da nam je nepodnošljivo.
Na primer, kada sam počeo da meditiram, mislio sam da
meditacija treba da me načini prijatnijim i srećnijim i očekivao
sam da doživim mentalno stanje blaženstva. Ali tokom prva
dva meseca osećao sam više ljutnje i mržnje nego ikada do tada. Mislio sam: “Ovo je jezivo; od ove meditacije mi je samo još
gore.” Ali onda sam počeo da razmišljam otkuda navire toliko
mnogo mržnje i odbojnosti i shvatio sam da sam veći deo svoga
života pokušavao da pobegnem od toga. Strašno sam mnogo
čitao. Stalno sam nosio knjigu sa sobom. I svaki put kad bi odbojnost
počela da se pomalja, zgrabio bih knjigu i počeo da
čitam; ili bih pušio ili žvakao nešto. Imao sam o sebi sliku kao o
veoma ljubaznoj osobi koja ne mrzi ljude, te je svaki nagoveštaj
odbojnosti ili mržnje bio potiskivan.
Zato sam prvih nekoliko meseci svog monaškog života bio
toliko očajan. Pokušavao sam da pronađem nešto što će mi odvući
pažnju, jer sam u meditaciji počeo da se prisećam svih onih
stvari koje sam pokušavao da zaboravim. Sećanja iz detinjstva i
mladosti neprestano su navirala; tada sam postao toliko svestan
te ljutnje i mržnje da se činilo kao da me preplavljuju. No nešto
u meni počelo je da prepoznaje da treba da se nosim sa time, i
uspravio sam se. Sva ljutnja i mržnja potiskivani tokom trideset
godina života doživeli su sada svoju kulminaciju, sagoreli sami
od sebe i nestali kroz meditaciju. Bio je to proces pročišćenja.
Da bismo omogućili tom procesu prestajanja da funkcioniše,
moramo biti spremni da patimo. Zato toliko naglašavam
značaj strpljenja. Moramo svoje umove da otvorimo za patnju,
jer patnja prestaje jedino prihvatanjem patnje. Kada shvatimo
da patimo, fizički ili mentalno, tada se okrećemo aktuelnoj patnji
koja je u nama. Potpuno joj se otvaramo, pozdravljamo je,
koncentrišemo se na nju, dopuštajući joj da bude ono što jeste.
To znači da moramo biti strpljivi i istrajati pokraj neprijatnosti određenog stanja. Moramo da podnesemo dosadu, očajanje,
sumnju i strah kako bismo razumeli da oni nestaju, umesto da
stalno bežimo od njih.
Sve dok tim stvarima ne dopustimo da nestanu, mi jednostavno
samo stvaramo novu kammu, koja dalje osnažuje naše
navike. Kada nešto nastane, mi ga ščepamo i počnemo da ga
naduvavamo, čime samo sve komplikujemo. Takva situacija se
stalno ponavlja tokom našeg života – a ne možemo juriti za
svojim željama ili bežati od svojih strahova i očekivati da ćemo
postići mir. Umesto toga, posmatrajmo strah i želju, tako da
više ne mogu da nas prevare: moramo znati šta nas to obmanjuje
pre nego što ga napustimo. Želju i strah treba prepoznati
kao nešto prolazno, kao nešto što nas ne može zadovoljiti i što
je bez trajne suštine. Kada to uvidimo, patnja koja je za ta stanja
vezana sama sebe sagori.
Ovde je veoma važno uočiti razliku između prestanka i poništavanja,
to jest želje koja se javlja u umu da se nečega otarasimo.
Prestanak je prirodan završetak bilo kojeg stanja koje je
nastalo. Zato ono nije želja! To nije nešto što stvaramo u svom
umu, već je kraj onoga što je počelo, smrt onoga što je rođeno.
Zato prestanak nema veze sa “ja” – on ne proizlazi iz osećanja
“ja moram da se otarasimo ovoga”, već jednostavno dopuštamo
onome što je nastalo da nestane. Da bismo to učinili, moramo
odustati od želje – napustiti je. To ne znači odbaciti je ili je potisnuti,
već odustati znači ne vezivati se za nju.
Tada, kada je nestala, doživljavate nirodhu – utrnuće, prazninu,
nevezanost. Nirodha je drugi naziv za nibbanu. Kada ste nešto napustili i dopustili mu da prestane, ono što vam ostaje
jeste mir.
Taj mir možete doživeti meditirajući. Kada u vašem umu
želja utihne, ono što preostane je smirenost. To je istinsko spokojstvo,
besmrtnost. Kada to zaista upoznate, tada shvatate nirodha
saćća, istinu o prestanku, u kojoj ne postoji više “ja”, ali
postoje budnost i jasnost. Pravo značenje reči blaženstvo jeste
ta smirena, transcendentalna svest.
Ako ne dopuštamo prestanak, tada delujemo na osnovu
pretpostavki koje smo načinili o sebi samima, ne znajući čak ni
šta činimo. Ponekad, tek kad počnemo da meditiramo počnemo
i da shvatamo koliko mnogo straha i pomanjkanja samopouzdanja
u našim životima dolazi od iskustava u detinjstvu.
Sećam se da sam kao dečak imao dobrog prijatelja koji se odjednom
okrenuo protiv mene i odbacio me. Mesecima sam posle
toga bio van sebe. I to je u meni ostavilo neizbrisiv trag. Kasnije
sam kroz meditaciju shvatio koliko je taj mali događaj uticao
na moje buduće odnose sa ljudima – uvek sam imao ogroman
strah da ću biti odbačen. Nikada o tome nisam ni razmišljao,
sve dok mi se sećanje na taj događaj nije počelo stalno iznova
pojavljivati tokom meditacije. Racionalan um zna da je smešno
ići unaokolo s mišlju o tragedijama iz detinjstva. Ali kada vam
sećanje na njih neprestano izranja u svest i kao sredovečnom
čoveku, možda one pokušavaju da vam kažu ponešto o pretpostavkama
formiranim u vama još dok ste bili dete.
Kada tokom meditacije počnu da vas zaokupljaju sećanja
ili opsesivni strahovi, umesto da postanete frustrirani ili uznemireni zbog toga, prepoznajte ih kao nešto što treba potpuno
osvestiti i tako sebi omogućiti da ih napustite. Možete svoj dan
tako organizovati da nikada ni ne bacite pogled na te stvari;
tada su uslovi da se one pojave u svesti minimalne. Možete se
posvetiti mnogim važnim stvarima i stalno biti zauzeti; tada
te strepnje i bezimeni strahovi nikada ne postaju nešto svesno
– ali šta se događa kada napuštate? Želja ili opsesija se pokreće
– i to se pokreće ka nestanku. Okončava se. I onda imate uvid
u prestanak želje. Tako je treći aspekt treće plemenite istine:
prestanak je ostvaren
RAZUMEVANJE
To je istina koju treba razumeti. Buda je ovo isticao: “To je istina
koju treba razumeti ovde i sada”. Ne moramo čekati da umremo
kako bismo ustanovili je li ona istinita – ovo učenje je za
živa ljudska bića poput nas. Svako od nas treba da je razume.
Ja mogu da vam je izložim i da vas ohrabrim, ali je ne mogu
razumeti umesto vas!
Ne razmišljate o svemu ovome kao o nečem dalekom, što
je izvan vaših mogućnosti. Kada govorimo o dhammi ili istini
kažemo da je ona ovde i sada, da je ona nešto što i sami možemo
da uvidimo. Možemo joj se okrenuti; možemo težiti istini. Možemo
obratiti pažnju na stvari kakve jesu, ovde i sada, u ovom
trenutku i na ovom mestu. To je sabranost pažnje – biti svestan
i usmeriti pažnju na stvari kakve jesu. Kroz sabranost pažnje
istražujemo taj osećaj sopstva, to osećanje “ja” i “moje”: moje
telo, moja osećanja, moja sećanja, moje misli, moja shvatanja, moji stavovi, moja kuća, moja kola i tako dalje.
Ja sam, na primer, bio sklon samopotcenjivanju i kad bih
pomislio “Ja sam Sumedo” bilo je to u negativnom svetlu: “Ja
nisam ni za šta dobar”. Ali oslušnite odakle to nastaje i gde prestaje?
... ili “Ja sam zaista bolji od vas, više sam produhovljen.
Živim monaškim životom jako dugo i mora da sam bolji od
svih vas!” Gde TO nastaje i gde prestaje?
Gde postoje arogancija, obmana ili samopotcenjivanje –
gde god da su – istražujte ih; osluškujte to unutrašnje: “Ja sam...”
Budite svesni i posmatrajte taj prostor pre nego što počnete da
razmišljate, zatim samu tu misao i prostor koji ostaje posle nje.
Zadržite svoju pažnju na toj praznini na kraju i vidite koliko
dugo možete svoju pažnju da zadržite na njoj. Vidite možete li
da čujete nekakav reski zvuk, zvuk tišine, primordijalni zvuk.
Kada svoju pažnju usmerite na to, možete razmisliti: “Postoji li
ikakvo osećanje ‘ja’?” Uviđate da kada ste zaista prazni – kada
je u vama samo jasnoća, budnost i pažnja – ne postoji “ja”. Ne
postoji taj osećaj “ja” i “moje”. Tako, boravim u tom stanju ispražnjenosti
i kontempliram dhammu: pomislim, “Ovo je samo
ono što jeste. Ovo telo ovde je upravo takvo.” Bilo da mu dam
neko ime ili ne, ali u ovom trenutku ono je baš takvo. Ono nije
Sumedo!
U toj praznini ne postoji budistički monah. “Budistički monah”
je samo konvencija, koja odgovara vremenu i mestu. Kada
vas ljudi hvale i kažu: “Ah, izvanredno!”, znate da neko hvali, ali
ne doživljavate to lično. Znate da tu tog budističkog monaha
nema; postoji samo Takvost. Ono što jeste. Ukoliko želim da je Amaravati uspešno mesto i to se i dogodi, ja sam srećan. Ali
ako sve propadne, niko za njega nije zainteresovan, ne možemo
da platimo račun za struju i sve se raspada – neuspeh! Ali, u
stvari, Amaravati ne postoji. Ta ideja o osobi koja je budistički
monah ili o mestu zvanom Amaravati – to su samo konvencije,
ne krajnja realnost. Upravo sada to je tako, baš onako kako bi
trebalo da bude. Ne nosimo teret jednog takvog mesta na svojim
plećima, jer ga vidimo onakvog kakvo jeste i nema osobe
koja bi bila u to uključena. Hoće li ono biti uspešno ili ne više
nije važno.
U praznini, stvari su samo ono što jesu. Kada smo svesni
na taj način, to ne znači da smo ravnodušni prema uspehu ili
neuspehu i da ne pokušavamo bilo šta da učinimo. Možemo se
potruditi. Znamo šta možemo da uradimo; znamo šta treba da
bude urađeno i možemo to da uradimo na pravi način. Tada sve
postaje dhamma, ono što jeste. Radimo nešto zato što je u tom
trenutku i na tom mestu to prava stvar koju treba uraditi, a ne
činimo nešto zbog lične ambicije ili straha od neuspeha.
Put do nestanka patnje je put savršenosti. Savršenost može
biti veoma obeshrabrujuća reč, jer se mi osećamo veoma nesavršenima.
Kao ličnosti se pre svega pitamo otkuda nam toliko
drskosti da čak i razmišljamo o mogućnosti da budemo
savršeni. Ljudska savršenost je nešto o čemu niko nikada ne
razgovara; čini se potpuno nemogućim razmišljati o savršenosti
i povezivati je sa ljudskim bićem. Ali arahant je jednostavno
ljudsko biće koje živi savršenim životom, neko ko je naučio sve
što ima da se nauči i to kroz osnovni zakon: “Sve što nastane mora i da nestane.” Arahant ne mora da zna sve o svemu; jedino
je neophodno da zna i potpuno razume ovaj zakon.
Mi Budinu mudrost koristimo da bismo kontemplirali
dhammu, stvari kakve jesu. Uzimamo utočište u sanghi, u onome
što čini dobro i uzdržava se od činjenja onoga što je loše.
Sangha je jedan pojam, zajednica. Ona nije grupa pojedinaca
ili različitih karaktera. Taj osećaj da smo pojedinačna osoba,
muškarac ili žena, nama više nije važan. A sangha se ostvaruje
kao utočište. Postoji to jedinstvo, tako da iako su manifestacije
sve individualne, naše ostvarenje je isto. Bivajući budni, pažljivi
i ne vezujući se više, ostvarujemo utrnuće i boravimo u praznini
u kojoj se svi stapamo. Tu nema osobe. Ljudi mogu nastajati i
nestajati u praznini, ali nema osobe. Postoji samo jasnoća, svesnost,
smirenost i čistota.