Četiri plemenite istine 1 dio

PRVA PLEMENITA ISTINA
Šta je plemenita istina o patnji? Rođenje je patnja,
starost je patnja, bolest je patnja, odvojenost od voljenih
je patnja, lišenost onoga što želimo je patnja: rečju,
pet vrsta prijanjanja je patnja. Postoji ta plemenita
istina o patnji: takva beše vizija, uvid, mudrost,
znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima
za koje se do tada nije znalo.
Ovu plemenitu istinu treba spoznati potpunim
razumevanjem patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost,
znanje i jasnoća koji se u meni javiše o stvarima
za koje se do tada nije znalo.
Ova plemenita istina spoznata je potpunim
razumevanjem patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost,
znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima
za koje se do tada nije znalo.
(Samyutta nikaya LVI, 11)
Prva plemenita istina sa svoja tri aspekta je: “Postoji patnja, dukkha.
Dukkhu treba razumeti. Dukkha je shvaćena.”
Ovo je veoma oštroumno učenje jer je izraženo kroz jednostavnu
formulu koju je lako zapamtiti, a može se primeniti
na bilo šta što možemo doživeti, učiniti ili pomisliti u vezi sa
prošlošću, sadašnjošću ili budućnošću. Patnja ili dukkha je veza koja nam je svima zajednička.
Svako svuda pati. Ljudska bića su patila u prošlosti, u drevnoj
Indiji; ona pate i u današnjoj Britaniji; i u budućnosti će ljudska
bića takođe patiti... Šta nam je zajedničko sa kraljicom Elizabetom?
– patnja. Ona obuhvata sve nivoe, od najprivilegovanijih
do najnižih slojeva, uključujući i sve stupnjeve između tih krajnosti.
To je veza koja nas povezuje sa svima drugima, nešto što
svi razumemo.
Kada govorimo o ljudskoj patnji, to je nešto što u nama
budi saosećanje. No kada govorimo o našim stavovima, o tome
šta ja mislim i šta vi mislite o politici ili religiji, tada može doći
do rata. Sećam se da sam u Londonu pre desetak godine gledao
jedan film. U njemu je pokušano da se ruski narod prikaže
kao obična ljudska bića, tako što su se videle ruske žene sa
bebama i muškarci kako svoju decu vode na izlete. U to vreme
ovakvo predstavljanje ruskog naroda bilo je neuobičajeno, jer
ih je veći deo zapadne propagande prikazivao kao bezosećajne
monstrume – tako da nikada o tim ljudima niste razmišljali kao
o ljudskim bićima. Ukoliko želite da ubijate ljude, morate ih
prvo prikazati na takav način; ne možete laka srca ubiti nekoga
za koga shvatate da pati na isti način na koji patite i vi. Morate
verovati da je on brutalan, nemoralan, bezvredan i zao i da je
bolje otarasiti ga se. Morate misliti da su ti ljudi zli i da je dobro
osloboditi se zla. Uz takav stav, čak ćete smatrati da ih s pravom
bombardujete ili mitraljirate. Ali ako na umu imate da nas sve
povezuje patnja, to vas može sprečiti da učinite takve stvari.
Prva plemenita istina nije neka zlokobna metafizička tvrdnja da je sve patnja. Obratite pažnju da postoji razlika između
metafizičkog učenja u okviru kojeg iznosite tvrdnju o Apsolutu
i plemenite istine koja je refleksija. Plemenita istina jeste istina
o kojoj treba razmišljati; ona nije nešto apsolutno, ona nije nekakav
Apsolut. Tu mnogi Zapadnjaci postaju veoma zbunjeni,
jer ovu plemenitu istinu tumače kao nekakvu metafizičku istinu
budizma – ali ona nikada nije trebalo da bude tako nešto.
Da prva plemenita istina nije neka apsolutna tvrdnja možete
videti ako pogledate četvrtu plemenitu istinu, koja označava
put izlaska iz patnje. Ne možete imati apsolutnu patnju i istovremeno
izlaz iz nje, zar ne? To nema smisla. Pa ipak, neki ljudi
uzmu prvu plemenitu istinu i onda tvrde kako je Buda učio da
je sve patnja.
Pali reč dukkha znači “nemogućnost potpunog zadovoljenja”
ili “nemogućnost da se bilo šta podnese”: stalna promena
sprečava nas da budemo potpuno ispunjeni ili srećni. Čulni
svet
je takav, on je po svojoj prirodi vibracija. Bilo bi, zapravo,
strašno
ako bismo pronašli zadovoljenje u čulnom svetu, jer onda
nikada ne bismo istraživali izvan njega; bili bismo na njega osuđeni.
Međutim, kada jednom sagledamo
tu dukkhu , počinjemo
da pronalazimo izlaz, tako da više nismo neprestano zarobljeni
čulnim stimulansima.
PATNJA I SOPSTVO
Važno je razmisliti o tome kako je formulisana prva plemenita
istina. Ona je formulisana veoma jasno: “Postoji patnja”, a ne “Ja
patim”. Psihološki posmatrano, ovo je mnogo bolja formulacija. Skloni smo da svoju patnju tumačimo kao “Ja zaista patim.
Mnogo patim – a ne želim da patim.” Naš um je naviknut da
tako razmišlja.
“Ja patim” uvek u sebi nosi značenje: “Ja sam neko ko jako
mnogo pati. Ta patnja je moja; u mom životu je mnogo patnje”.
Tako započinje čitav proces, povezivanje sa svojim sopstvom i
svojim sećanjima. Prisećate se šta se događalo dok ste bili mali...
i tako dalje.
Ali, obratite pažnju, ne kažemo da postoji neko ko pati. To
više nije lična patnja ako je vidimo kao “Postoji patnja”. To nije
ono: “Ah, jadan ja, zašto moram toliko da patim? Šta sam učinio
da bih sve to zaslužio? Zašto moram da ostarim? Zašto moram
da proživljavam tugu, bol, jad i očajanje? To nije pravedno! Ja
ne želim to. Ja želim jedino sreću i sigurnost.” Ovakav način
razmišljanja dolazi iz neznanja, koje sve komplikuje, i završava
ličnim problemima. Da bismo se oslobodili patnje, moramo je
pripustiti u svoju svest. Ali ovo primanje u budističkoj meditaciji
nije iz pozicije: “Ja patim” već pre “Postoji patnja, ona je
prisutna”, jer ne pokušavamo da se identifikujemo sa problemom,
već samo primamo k znanju da on postoji. Neoprezno
je razmišljati na način: “Ja sam jedna ljuta osoba; tako se lako
naljutim; kako da se toga oslobodim?” – time se aktiviraju sve
ostale pretpostavke o sopstvu i veoma je teško napraviti nekakvu
distancu u odnosu na njih. Sve postaje vrlo zbrkano, jer
nas osećaj da su to moji problemi ili moje misli lako dovodi do
toga da ih potiskujemo ili vrednujemo i kritikujemo sami sebe.
Skloniji smo da se vezujemo i identifikujemo nego da samo posmatramo, da budemo svedoci i razumemo stvari kakve one
jesu. Ako samo priznajete da postoji taj osećaj zbunjenosti, da
postoji ta pohlepa ili ljutnja, tada je to iskren odraz date situacije
i time niste pokrenuli čitavu gomilu asocijacija koje uz to
idu ili ste ih barem malo oslabili.
Zato ne uzimajte te stvari kao svoje nedostatke, već uvek
na njih gledajte kao na nešto prolazno, bezlično, nešto što vas
ne može zadovoljiti. Uvek iznova ih uočite i razumite onakvim
kakve jesu. Obično život posmatramo tako kao da su to moji
problemi i da smo veoma pošteni i otvoreni ukoliko to sebi
priznamo. A onda to naš život naizgled počne i da potvrđuje,
jer smo pošli od pogrešne pretpostavke. No i samo to gledište
je prolazno, bezlično i ne može nas zadovoljiti.
“Postoji patnja” je veoma jasno, precizno priznavanje da u
ovom trenutku postoji nekakvo osećanje nezadovoljstva. Ono
može obuhvatati sve: od napetosti i očaja do sasvim blagih oblika
nervoze; dukkha ne znači samo neku veliku patnju. Ne morate
u životu prolaziti kroz natčovečanska iskušenja, ne morate
proći Aušvic ili Belzen da biste rekli kako postoji patnja. Čak
i kraljica Elizabeta bi mogla da kaže: “Postoji patnja”. Siguran
sam da je i ona na trenutke veoma uzrujana i očajna ili, barem,
nervozna.
Čulni svet je delikatno iskustvo. To znači da ste uvek izloženi
zadovoljstvu i bolu, dualizmu samsare . To je kao biti u
nečemu što je veoma krhko i postajati svestan svega što na bilo
koji način dođe u kontakt sa našim telom i njegovim čulima. To
je ono što jeste. To je rezultat rođenja. PORICANJE PATNJE
Patnja je nešto o čemu obično ne želimo bilo šta da znamo – jedino
što želimo je da je se otarasimo. Čim se pojavi nešto što
nam je neugodno ili nas iritira, sklonost neprobuđenog ljudskog
bića je da pokušava da ga se otarasi ili da ga potisne. Možemo
razumeti zašto je savremeno društvo zaokupljeno traganjem za
zadovoljstvima i ushićenjima u onome što je novo, uzbudljivo
ili romantično. Skloni smo da prenaglašavamo lepotu i zadovoljstva
mladosti, dok su ružnije strane života – starost, bolest,
smrt, dosada, očaj i potištenost – gurnute u stranu. Kada se
suočimo sa nečim što nam se ne dopada, pokušavamo da pobegnemo
od toga u nešto što nam se dopada. Ukoliko osetimo
dosadu, jurimo ka nečem interesantnom. Ukoliko se uplašimo,
pokušavamo da pronađemo sigurnost. To je savršeno prirodno.
Vezani smo za taj princip zadovoljstva i bola, privlačnosti
i odbojnosti. Zato, ukoliko um nije celovit i prijemčiv, onda je
selektivan – bira ono što mu se dopada i pokušava da potisne
ono što mu se ne dopada. Dobar deo našeg iskustva mora biti
potisnut, jer je mnogo toga sa čime se u životu susrećemo na
ovaj ili onaj način neugodno.
Ako se nešto neprijatno pojavi, kažemo: “Beži!” Ako nam
se neko ispreči na putu, kažemo “Ubij ga!” Ovakva tendencija
često je uočljiva u onome što naše vlade čine... Zastrašujuće,
zar ne, kada pomislite koja vrsta ljudi upravlja državama – jer
oni su još uvek u neznanju i neprosvetljeni. Ali to je ono što
jeste. Um neznalice razmišlja o istrebljenju: “Eno ga komarac;
ubij ga!”, “Ovih mrava ima svuda po sobi, poprskaj ih insekticidom!” U Britaniji postoji kompanija “Unajmi ubicu”. Ne znam
je li to nekakva britanska mafija ili nešto drugo, ali je ona specijalizovana
za ubijanje štetočina – a na vama je da definišete
značenje reči “štetočina”.
MORAL I SAOSEĆANJE
Zbog toga je potrebno da imamo pravila kao što je: “Uzdržaću
se od namernog ubijanja”, jer naši instinkti nam govore da
ubijamo: ako nam se nešto nađe na putu, ubij ga. To možete
videti u životinjskom carstvu. I sami smo grabljivci; mislimo da
smo civilizovani, ali iza nas je zaista krvava istorija – bukvalno.
Puna je beskrajnih klanja i opravdavanja najrazličitijih nepravdi
nanetih drugim ljudskim bićima – da ne pominjemo životinje
– a sve to zbog ovog osnovnog neznanja, tog nepromišljenog
ljudskog uma koji nam govori da uništimo sve što nam se ispreči
na putu.
Međutim, ako razmislimo, sve to se menja. Prevazilazimo
taj osnovni instinktivni, animalni obrazac. Jer mi nismo nekakvi
društveni roboti koji se povinuju zakonu i ne ubijaju iz straha
da ne budu kažnjeni. Umesto toga, mi zaista preuzimamo
odgovornost u svoje ruke. Poštujemo živote drugih bića, čak
i živote insekata i bića koja nam se ne dopadaju. Niko nikada
neće zavoleti komarce ili mrave, ali možemo razmišljati o tome
da i oni imaju pravo na život. To je onda razmišljanje uma, a ne
puka reakcija: “Gde je insekticid sprej?” Ja isto tako ne volim da
vidim mrave kako mile preko moga poda; moja prva reakcija je:
“Gde je insekticid sprej?” Ali ako razmislim, shvatam da iako me ta bića nerviraju i radije bih da ih se otresem, ona ipak imaju
prava na život. To je razmišljanje ljudskog uma.
Isto se odnosi i na neprijatna stanja uma. Zato, kada se u
vama javi ljutnja, umesto da kažete: “O ne, evo je – ponovo sam
ljut!” samo konstatujemo: “Postoji ljutnja”. Isto kao sa strahom
– ako na njega počnete da gledate kao na strah svoje majke,
svoga oca, svog psa ili svoj sopstveni, onda se sve to pretvara
u lepljivu mrežu različitih bića koja su na neki način u međusobnoj
vezi, a na drugi međusobno razdvojena i sve to otežava
istinsko razumevanje. A ipak, strah u ovom biću i strah u tom
šugavom psetu je ista stvar. “Postoji strah.” Samo to. Strah koji
sam ja doživeo uopšte se ne razlikuje od straha koji drugi osećaju.
I upravo tu rađa se saosećanje čak i za stare šugave pse.
Shvatamo da je strah podjednako užasan za šugave pse koliko
je i za nas. Kada psa šutnu cokulom i kada vas šutnu cokulom,
osećaj bola je isti. Bol je samo bol, hladnoća je samo hladnoća,
bes je samo bes. On nije moj, već pre: “Postoji bol.” To je pravo
korišćenje sposobnosti razmišljanja koje nam pomaže da stvari
vidimo jasnije, umesto da osnažujemo tu poziciju iz koje sve
prelamamo kroz “ja”. Zatim, kao rezultat prepoznavanja tog
stanja patnje – toga da patnja postoji – dolazi drugi uvid ove
prve plemenite istine: “Patnju treba razumeti.” Tu patnju treba
istražiti.
ISTRAŽIVANJE PATNJE
Toplo vam preporučujem da pokušate da razumete dukkhu:
da je zaista pogledate, da se sa njome suočite i prihvatite svoju patnju. Pokušajte da je razumete kada osećate fizički bol ili
očajanje ili napetost ili mržnju ili odbojnost – u kakvom god
obliku da se pojave, kakav god da im je intenzitet, bilo da je jak
ili slab. Ovo učenje ne znači da morate jako mnogo patiti da
biste se prosvetlili. Ne morate biti lišeni svega što posedujete ili
biti mrcvareni. Ono samo ističe sposobnost da uočimo patnju,
čak i onda kada se radi o blagom osećaju nezadovoljstva, i da
je razumemo.
Lako je naći krivca za naše probleme. “Da me je majka zaista
volela ili da su oko mene bili mudriji i istrajniji u tome da mi
obezbede savršeno okruženje, tada ne bih imao emocionalnih
problema koje danas imam.” To je zaista glupo! A ipak neki
ljudi tako gledaju na svet, misleći da su zbunjeni i jadni zato
što nisu dobili porciju koja ima pripada. Ali sa ovom formulom
prve plemenite istine, čak i ako smo proživeli prilično težak
život, ono što posmatramo nije patnja koja dolazi spolja, već
ona koju zbog svega toga stvaramo u sopstvenim glavama. I to
je jedno probuđenje – probuđenje za istinu o patnji. I to je plemenita
istina, jer za patnju koju osećamo više ne okrivljujemo
druge. Dakle, budistički pristup je jedinstven u odnosu na druge
religije, zato što je naglasak na pronalaženju izlaza iz patnje
kroz mudrost, kroz oslobađanje od iluzija, a ne kroz dostizanje
nekog stanja blaženstva ili sjedinjenje sa Vrhovnim.
Pri ovome, ja ne želim da kažem da drugi nikada nisu uzrok
naše frustracije ili nervoze, već da kroz ovo učenje ukazujemo
na naše reakcije na život. Ukoliko je neko neprijatan prema
vama ili namerano pokušava da u vama izazove patnju i pritome mislite da je ta osoba uzrok vaše patnje, tada još uvek niste
razumeli prvu plemenitu istinu. Čak i ako vam on čupa nokte
ili vam radi druge strašne stvari – sve dok mislite da patite zbog
te druge osobe, niste razumeli prvu plemenitu istinu. Razumeti
patnju znači jasno uvideti da tek naša reakcija na osobu koja
nam čupa nokte: “Mrzim te”, jeste patnja. Čupanje noktiju jeste
neopisivo bolno, ali patnja uključuje to “mrzim te”, “kako možeš
to da mi radiš” i “nikada ti to neću oprostiti”.
Međutim, ne čekajte da neko počne da vam čupa nokte
kako biste vežbali sa prvom plemenitom istinom. Pokušajte to
sa malim stvarima, kao kada je neko nepažljiv, grub ili vas ignoriše.
Ako patite zato što vas je ta osoba omalovažila ili uvredila
na bilo koji način, možete da radite na tome. Mnogo je prilika
u svakodnevnom životu kada možemo biti povređeni ili uznemireni.
Možemo osetiti teskobu ili nervozu samo zbog načina
na koji neko hoda ili izgleda, barem je ja mogu osetiti. Ponekad
primetite u sebi odbojnost samo zbog načina na koji neko izgleda
ili zato što ne radi nešto što bi trebalo da uradi – možemo
biti veoma ozlojeđeni i ljuti zbog takvih stvari. Ta osoba vas
uopšte nije povredila, niti vam je uradila bilo šta slično čupanju
noktiju, ali vi ipak patite. Ukoliko ne možete da posmatrate
patnju u takvim jednostavnim slučajevima, nikada nećete imali
takvu snagu da to učinite i onda ako vam stvarno budu čupali
nokte!
Radimo sa malim nezadovoljstvima u svakodnevnom životu.
Posmatramo način na koji nas mogu povrediti, rastužiti
ili iznervirati naši susedi, ljudi sa kojima živimo, predsednik vlade, stvari onakve kakve jesu ili mi sami. Znamo da tu patnju
treba razumeti. Vežbamo zaista posmatrajući tu patnju kao nekakav
objekat i razumemo: “Postoji patnja”. Na taj način, uvidom
dolazimo do razumevanja patnje.
ZADOVOLJSTVO I NEZADOVOLJSTVO
Možemo se zapitati: Gde nas je to hedonističko traganje za zadovoljstvom
kao ciljem samim po sebi dovelo? Već decenijama
idemo za tim, ali je li čovečanstvo išta srećnije zbog toga? Čini
se da danas imamo pravo i slobodu da činimo šta god poželimo
sa drogama, seksom, putovanjima i sličnim – sve prolazi, sve je
dopušteno; ništa nije zabranjeno. Morate uraditi nešto zaista
skaredno, zaista nasilno, pre nego što vas kazne za to. No, je li
nas mogućnost da sledimo svoje porive učinila išta srećnijim,
opuštenijim i zadovoljnijim? Zapravo, od svega toga postali
smo jedino sebičniji; ne razmišljamo kako naši postupci mogu
uticati na druge. Skloni smo da mislimo samo o sebi: ja i moja
sreća, moja sloboda i moja prava. Tako postajem užasna napast,
izvor velike frustracije, nespokojstva i bola za ljude oko mene.
Ukoliko smatram da mogu da uradim sve što želim ili kažem
sve što poželim da kažem, čak i nauštrb drugih, tada sam ja
puka napast za društvo.
Kada se pojavi taj osećaj “onoga što ja želim” i “onoga što ja
mislim da bi trebalo i da ne bi trebalo” i poželimo da uživamo u
svim zadovoljstvima života, neizbežno postajemo uznemireni,
jer život počne da izgleda tako beznadežno i čini nam se da sve
ide kako ne treba. Život nas gurne u kovitlac – samo tumaramo kroz stanja straha i želje. I čak i kada dobijemo sve što poželimo,
pomislićemo da možda ima još nešto što nedostaje, nešto što
još nije završeno. Dakle, i kada nam najbolje ide, tu je taj osećaj
patnje – još nešto treba učiniti, postoji neka sumnja ili strah
koji nas proganjaju.
Na primer, ja sam oduvek voleo lepe pejzaže. Jednom, tokom
kursa meditacije koji sam vodio u Švajcarskoj, poveli su
me na planinarenje prekrasnim visovima, ali sam zapazio da je
u mom umu stalno bio i osećaj teskobe, zato što je bilo toliko
mnogo lepote, neprekidni sled predivnih pejsaža. Osećao sam
da želim da se na svemu zadržim, da moram neprestano da budem
budan kako bih očima sve upio. To me je zaista zamaralo!
I to je bila dukkha, zar ne?
Ustanovio sam da ukoliko stvari radim nepažljivo – čak i
nešto tako bezazleno kao što je posmatranje lepih planina – ako
samo posegnem za nečim i pokušavam da to zadržim, to uvek
donosi nekakvo neprijatno osećanje. Kako možete zadržati za
sebe Jungfrau i Ajger? Najviše što možete je da ih slikate, pokušavajući
da sve ulovite na jednom komadu papira. To je dukkha;
ako hoćete da zadržite nešto što je lepo, jer ne želite da se odvojite
od toga – to je patnja.
Kad moramo da budemo u situaciji koja nam se ne dopada,
to je takođe patnja. Na primer, nikada nisam voleo da se vozim
podzemnom železnicom u Londonu. Kukao sam: “Ne želim
da se vozim metroom i gledam one grozne plakate i prljave
stanice. Neću da se tiskam sa ljudima u tim malim vagonima
pod zemljom.” Za mene je to bilo krajnje neprijatno iskustvo. No istovremeno sam i osluškivao taj glas pun zanovetanja i žalopojki
– patnju odbijanja da se bude u dodiru sa nečim neprijatnim.
I kada sam o svemu tome razmislio prestao sam od
toga da pravim problem, tako da mogu da budem u kontaktu
sa neprijatnim i ružnim a da ne patim zbog toga. Shvatio sam
da su stvari jednostavno takve i da je to u redu. Nema potrebe
da pravimo probleme – ni ako smo na prljavoj metro stanici,
ni ako posmatramo divan pejsaž. Stvari su onakve kakve jesu,
tako da možemo da ih prepoznamo i poštujemo u njihovim
promenljivim oblicima, a da se ne vezujemo za njih. Vezivanje
je želja da zadržimo nešto što nam se dopada, želja da se otarasimo
nečega što nam se ne dopada ili želja da dobijemo nešto
što nemamo.
Takođe, možemo mnogo patiti zbog drugih ljudi. Sećam se
da sam u Tajlandu imao sasvim negativno mišljenje o jednom
monahu. On bi nešto učinio i ja bih pomislio: “Nije trebalo to
da uradi!” Nosio bih unaokolo tog monaha u svojoj glavi i tako
bih, čak i na nekom drugom mestu, ponovo mislio na njega.
Iskrsnuo bi mi njegov lik i zatim iste negativne reakcije: “Sećaš
li se kad je rekao to i kada je uradio ono!” i “Nije trebalo da kaže
to i nije trebalo da uradi ono.”
Kada sam naišao na učitelja kakav je Ađan Ča, sećam se da
sam želeo da bude savršen. Razmišljao sam: “Ah, on je divan
učitelj – divan!” Ali onda bi možda uradio nešto što bi me oneraspoložilo
i ja bih pomislio: “Ne želim da radi bilo šta što bi me
oneraspoložilo, jer volim o njemu da mislim da je divan.” To je
bilo kao da kažem: “Ađan Ča, budi divan za mene sve vreme. Nemoj nikada da učiniš bilo šta zbog čega bi se u mojoj glavi
javila negativna misao.” Tako, čak i kada pronađete nekoga koga
zaista poštujete i volite, opet postoji patnja vezivanja. Naravno
da će ta osoba uraditi ili reći nešto što vam se ne dopada ili ne
odobravate, čime će izazvati sumnju – i vi ćete patiti.
Jednom je nekoliko monaha Amerikanaca došlo u Vat Pa
Pong, naš manastir u severoistočnom Tajlandu. Bili su veoma
kritički raspoloženi i izgledalo je kao da vide samo ono što ne
valja. Nisu smatrali da je Ađan Ča naročito dobar učitelj, a nije
im se dopao ni manastir. Osetio sam kako u meni veliki bes i
mržnja narastaju, zato što su kritikovali nešto što sam voleo.
Osetio sam se veoma ozlojeđenim – “Dobro, ako vam se ne
dopada, gubite se odavde. On je najbolji učitelj na svetu i ako
to ne možete da uvidite onda jednostavno IDITE!” Takva vrsta
vezivanja – zaljubljenost ili posvećenost – jeste patnja, jer ako
to što volite ili vam se dopada neko kritikuje, osećate ljutnju i
ozlojeđenost.
UVID U RAZLIČITIM SITUACIJAMA
Ponekad uvid nastaje u najneočekivanijem trenutku. To mi
se dogodilo dok sam živeo u Vat Pa Pongu. Severoistočni deo
Tajlanda nije baš najlepše ili najpoželjnije mesto na svetu, sa
svojim zakržljalim šumama i visoravnima; tamo je leti izuzetno
toplo. Na svaki uposatha dan morali smo u rano popodne da
izađemo napolje i počistimo lišće sa staza. Trebalo je čistiti velike
površine. Po celo popodne bismo proveli na vrelom suncu,
znojeći se, skupljajući lišće na gomile grubim metlama; bilo je to jedno od naših zaduženja. Nisam voleo taj posao. Razmišljao
sa: “Neću ovo da radim, nisam čak ovamo došao da bih čistio
lišće; došao sam ovamo da se prosvetlim – a umesto toga oni mi
gurnuli metlu u ruke. Sem toga, sunce sija a ja imam osetljivu
kožu; mogu dobiti rak kože ako nastavim ovako.”
Tako sam jedno popodne stajao napolju i osećao se zaista
jadno. Razmišljao sam: “Šta ja ovde radim? Zašto sam došao
ovamo? Zašto sam ostao ovde?” Stajao sam tako sa dugačkom
metlom u ruci, bez i trunke energije, ispunjen samosažaljenjem
i mržnjom
prema svemu oko sebe. Tada se pojavio Ađan Ča, osmehnuo
mi se i rekao: “Vat Pa Pong je prepun patnje, zar ne?”
i otišao dalje. Onda sam pomislio: “Zašto je to rekao?” i “Zapravo,
znaš, ovde i nije tako loše.” Podstakao me je na razmišljanje:
“Je li čišćenje lišća zaista toliko neprijatno?... Ne, nije. To
je jedna neutralna stvar; jednostavno čistiš i to je ni prijatno
ni neprijatno... Je li znojenje toliko užasno? Je li to zaista tako
tegobno, ponižavajuće iskustvo? Je li zaista tako loše kako se ja
pretvaram da jeste?... Ne – znojenje nije ništa strašno, to je savršeno
prirodna stvar. Sem toga, nemam rak kože i ljudi u Vat Pa
Pongu su vrlo prijatni. Ovaj učitelj je veoma blag, mudar čovek.
Ostali monasi se prema meni ponašaju dobro. Ljudi iz okoline
dolaze i daju mi hranu i... Na šta se ja zapravo žalim?”
Razmišljajući o svom iskustvu boravka tamo, pomislio sam:
“Dobro mi je. Ljudi me poštuju, lepo se ophode prema meni.
Podučavaju me prijatni ljudi u prijatnoj zemlji. Zaista nema
ničeg pogrešnog oko bilo čega, izuzev mene; pravim problem
zato što ne želim da se znojim i da čistim lišće.” Tada sam imao veoma jasan uvid. Iznenada sam opazio nešto u sebi što se uvek
žali i kritikuje i što me neprestano sprečava da se predam bilo
čemu ili ponudim sebe u bilo kakvoj situaciji.
Još jedno iskustvo iz kojeg sam učio je bio običaj da peremo
noge starijim monasima kad bi se vratili iz prošnje hrane. Pošto
bi bosonogi prošli selima i pirinčanim poljima, njihova stopala
bila su blatnjava. Ispred sale za obedovanje bile su posude za
pranje nogu. Kada bi se pojavio Ađan Ča, svi monasi – njih,
možda, dvedeset ili trideset – izjurili bi da mu operu noge. Kada
sam to prvi put video pomislio sam: “Ja to neću raditi – ja ne!”
Sledećeg dana trideset monaha izjurilo je čim se Ađan Ča pojavio
i opralo mu noge – a ja sam pomislio: “Kakva glupost – trideset
monaha pere noge jednom čoveku. Ja to neću raditi.” Dan
kasnije reakcija je postala još žešća... trideset monaha je izjurilo
i opralo noge Ađan Čau i... “Ovo me zaista nervira, dosta mi
je toga! Jednostavno, to je za mene najgluplja stvar koju sam
video – trideset ljudi se utrkuje da opere noge jednom čoveku!
On verovatno misli da to zaslužuje, stvarno – to mu samo jača
ego. Verovatno je do sada izgradio ogroman ego, kad mu toliko
ljudi pere noge svaki dan. Ja nikada to neću raditi!”
Počeo sam da izgrađujem snažnu reakciju, preteranu reakciju.
Sedeo bih tako i osećao se zaista jadno i razdraženo.
Pogledao bih monahe i pomislio: “Svi do jednog mi izgledaju
tako glupavo. Ne znam šta ja ovde tražim.”
Ali onda sam počeo da osluškujem i pomislio sam: “Ovo
je jedno zaista neprijatno stanje uma. Ima li ičega zbog čega bi
se trebalo uzbuđivati? Oni mene nisu primoravali da to činim. Sve je u redu; nema ničeg pogrešnog u tome što trideset ljudi
peru noge jednom čoveku. To nije nemoralno ili loše ponašanje
i možda oni u tome uživaju; možda oni to žele da rade, da izraze
poštovanje i zahvalnost za učenje – možda je u redu raditi to...
Možda bi i ja trebalo da to uradim!” I tako je sledećeg jutra izjurio
trideset i jedan monah i oprao noge Ađan Čau. Posle toga
nije bilo problema. Zaista sam se dobro osećao: ono neprijatno
stanje uma nestalo je.
Možemo razmišljati o tim stvarima koje izazivaju gnušanje
i ljutnju u nama: je li nešto zaista pogrešno kod njih ili su to
samo stvari oko kojih sami stvaramo dukkhu? Tada počinjemo
da razumevamo probleme koje stvaramo u sopstvenim životima
i u životima ljudi oko nas.
Kada smo sabrani, voljni smo da se nosimo sa celinom života,
sa uzbuđenjima i dosadom, nadom i očajem, zadovoljstvom
i bolom, oduševljenjem i malodušnošću, početkom i
krajem, rođenjem i smrću. Spremni smo da ih u svom umu
prihvatimo kao celinu, umesto da apsorbujemo samo ono što je
prijatno, a da potiskujemo neprijatno. Proces uvida ide ka dukkhi,
posmatra dukkhu, priznaje dukkhu, prepoznaje dukkhu u
svim njezinim oblicima. Tada više ne reagujete na već naviknuti
način prihvatanja i odbijanja. I zbog toga se bolje možete nositi
sa patnjom, možete da budete strpljiviji sa njom.
Ovo učenje nije nešto što je izvan našeg iskustva. Ono je,
zapravo, odraz našeg iskustva – a ne neka zamršena intelektualna
igra. Zato zaista uložite napor u svoj razvoj, umesto da ostanete
zarobljeni u kolotečini. Koliko još puta u životu treba da osetite krivicu zbog svojih prošlih neuspeha ili pogrešaka koje
ste načinili? Treba li da do kraja života prežvakavate stvari koje
su vam se dogodile i prepuštate se beskrajnim spekulacijama
i analizama? Neki ljudi sebe su zarobili u tako komplikovane
zamke. Ako se prepustite svojim sećanjima, stavovima i mišljenjima,
tada ostajete zauvek zarobljeni u ovom svetu i nikada ga
ne prevazilazite na bilo koji način.
Možete se toga tereta osloboditi ukoliko ste spremni da ovo
učenje koristite na pravi način. Kažite sami sebi: “Ne upadam
više u te zamke; odbijam da učestvujem u toj igri. Neću više popustiti
pred takvim raspoloženjem.” Počnite da zauzimate poziciju
znanja: “Ja znam da je to dukkha; postoji dukkha”. Zaista je
važno doneti odluku da odemo tamo gde je patnja i zadržimo se
uz nju. Jedino istražujući je i suočavajući se sa njom na taj način
imamo šansu za onaj duboki uvid: “Ova patnja je shvaćena”.
To su tri aspekta prve plemenite istine. To je formula koju
moramo koristiti i primenjivati razmišljajući o svojim životima.
Kad god osetite patnju, prvo je osvestite: “Postoji patnja”, zatim:
“Nju treba razumeti”, i na kraju “Ona je shvaćena”. To razumevanje
dukkhe jeste uvid u prvu plemenitu istinu.